Izložbe - dešavanja

Zavirite u umetnički vremeplov XX veka

| Piše: Mladen Savković
 
Muzej savremene umetnosti u Beogradu priredio je još jedan umetnički vremeplov
 kroz XX vek, a čitaoci sajta B92 prvi imaju priliku da zakorače u svet jugoslovenske
 umetnosti nastale u decenijama iza nas.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Nakon što je minulog proleća beogradski Muzej savremene umetnosti izložio 100 dela iz svoje zbirke, predstavljajući jugoslovensku umetnost od 1900. do 1945. godine, na red je došla i druga polovina XX veka, koja ima nešto drugačiji koncept.

Ovoga puta biće predstavljeno 50 umetnika čija su dela obeležila period od 1951. do 1989. godine. Posle svečanog otvaranja izložbe u Kući legata (Knez Mihailova 46), posetioci će od 16. oktobra moći da se ponovo susretnu sa delima iz kolekcije MSU koja su na sebi svojstven način oblikovala decenije za nama.

„To su dve etape ka budućoj stalnoj postavci“, objašnjava u razgovoru za portal B92 Zoran Erić autor postavke i koncepcije izložbe „50 umetnika iz zbirki Muzeja savremene umetnosti – Jugoslovenska umetnost od 1951. do 1989.“ „Te dve izložbe smo organizovali kao pripremne za buduću stalnu postavku Muzeja, s tim što smo izabrali različite prostore. Druga polovina XX veka ima i drugačiji koncept s akcentom na umetnicima koji su menjali paradigme likovnog jezika od 1951. godine.“

Ta godina uzeta je sa razlogom, i to razlogom zvanim Petar Lubarda. Iako su u procepu između prve i druge izložbe ostale godine od 1945. do 1951, Erić navodi da Lubarda sa svojim „Fantastičnim predelom“ otvara ovu izložbu iz nekoliko razloga.

„Jedan od važnijih razloga jeste Lubardina izložba koja se desila 1951. godine u Galeriji ULUS-a“, objašnjava Erić navodeći i društveno politički kontekst promena koje su u tadašnjoj Jugoslaviji usledile posle 1948. i razlaza sa SSSR-om. Navodeći kako u zbirci Muzeja ima malo reprezentativnih radova koji potiču iz perioda socijalističkog realizma, Erić dodaje: „Posle 1950. počinje otopljavanje kulturne klime i razlaz sa periodom socijalističkog realizma. 1950. godine Mića Popović pravi istorijski zančajnu izložbu koja se programskim tekstom u katalogu distancirala od socijalističkog realizma, ali u domenu umetničkog jezika ne pravi tako radikalan rez kao što to sledeće godine uraditi Petar Lubarda. Njegova izložba predstavlja ne samo veliki zaokret u okviru ukupne umetničke klime tog vremena na jugoslovenskoj umetničkoj sceni, već i veliku transformaciju u sopstvenoj umetničkoj praksi Petra Lubarde.“

[You must be registered and logged in to see this image.]


Zbog toga je, otkriva nam Erić, „Fantastični predeo“ uzet kao simbolički početak nove društvene klime koja teži ka eskperimentu i novim umetničkim izrazima i idejama. Kada zakorači u Kuću legata, posetilac izložbe ući će u svojevrsni vremeplov koji ga vodi na šetnju kroz drugu polovinu XX veka. Četiri prostorije, koje su još uvek u pripremi, označavaju i četiri decenije (pedesete, šezdesete, sedamdesete i osamdesete) koje kroz odabrane umetničke radove dočaravaju radikalne godine. Jer svaka soba, baš kao i svaka decenija, ima svoju priču koju pričaju reprezentativna dela velikih umetnika sa ovih prostora. Kroz postavku pratimo i način na koji se pravila kolekcija MSU sa akcentom na umetnicima koji su činili te radikalne rezove i pomake u domenu umetničkog jezika.

Tako prva prostorija predstavlja pedesete godine koje odslikavaju duh eksperimenta, šezdesete donose radikalizaciju, odnosno „estetizaciju“ tog eksperimenta u umetnosti, objašnjava nam Erić. Osamdesete govore o povratku slikarstvu, „učenom slikarstvu, svesno lošem (bad painting) slikarstvu i potpuno ekspresivnom piktoralnošću“ kao i o novom pluralističkom klimom.

[You must be registered and logged in to see this image.]

A sedamdesete? One su zaista bile posebne, što dokazuje i podatak koji je Erića prilično iznenadio tokom rada na izložbi. Naime, samo 1977. godine MSU je kroz otkupe i poklone prikupio radove važnih umetnika (Miodraga Miće Popovića, Miodraga B. Protića, Vjenceslava Rihtera, Ivana Picelja, Julija Knifera, Velizara Vase Mihića, Dragoljuba Raše Todosijevića, Gergelja Urkoma, Ivana Tabakovića, Leonida Šejke, Iva Gatina, Eugena Felera, Josipa Vanište, Zorana Popovića, Slobodana Braca Dimitrijevića i Vladana Radovanovića), koji su svi predstavljeni u Kući Legata.

Tako je 1977. godina ostala kao reprezentativna godina koja odslikava politiku otkupa kojom se vodio MSU.

„Sedamdesete predstavljaju vreme novih umetničkih praksi“, navodi on, „koje prave potpuno drugačiji, kopernikanski rez, jezičku promenu u korišćenju različitih medija, uvođenju novih načina govora umetnika, odnosu prema statusu umetničkog objekta ali i prema društvenoj stvarnosti i ulozi umetnika u javnoj sferi, i kritičkoj refleksiji kompleksa problema koji su nastali posle 1968. godine. Tada dolazi i do otvarana Studentskog kulturnog centra 1971. u kome deluje neformalna grupa od šest umetnika među kojima su Marina Abramović, Dragoljub Raša Todosijević, Zoran Popović, Slobodan Era Milivojević, Nedeljko Neša Paripović, Gergelj Urkom... Ali tu su i drugi primeri umetnika koji su anticipirali neke od pojava karakterističnih za duh sedamdesetih i nove umetničke prakse, kao što su na primer polimedijski pristup, i vokovizuelna umetnost Vladana Radovanovića, performansi i strukturalnim film Tomislava Gotovca, ili akcije u javnom prostoru grupe OHO...“

[You must be registered and logged in to see this image.]


„Radeći u muzeju posmatrao sam postavke, publikacije i kataloge koji prate akvizicije i analizirao načine na koji su svi direktori muzeja, počev od Miodraga B. Protića i njihovi stručni timovi otkupljivali dela i gradili kolekciju“, nastavlja Erić. „Istina je i to da su oni imali na početku i izuzetne uslove za pravljenje kolekcije. Jer, Muzej savremene umetnosti je bio državni prioritet u to vreme, s ciljem izgradnje društva koje teži konceptu savremenosti u tadašnjoj socijalističkoj Jugoslaviji.“

Međutim, takvi principi rada nastavljeni su i tokom narednih decenija, pa je tako osim 1977. Erić zapazio još jednu simboličnu godinu – 1989. Te godine je nastala „Crna satenska kutija“ Marije Dragojlović, koja je i otkupljena od strane muzeja iste godine.

„Tada su u jednom kratkom vremenskom periodu od tri godine, pod politikom koju je vodio tadašnji direktor Zoran Gavrić, otkupljena i dela Bore Iljovskog, Predraga Peđe Neškovića, Mrđana Bajića, i drugih. Upravo su to radovi koji čine jezgro postavke u osamdesetim godinama.“

[You must be registered and logged in to see this image.]


Ako bi se za Lubardin „Fantastični predeo“ moglo reći da „otvara“ izložbu, onda je zasigurno „zatvara“ rad Marije Dragojlović „Crna satenska kuhinja“.

„Za kraj ovog perioda uzeli smo 1989. godinu simboličkog raspad jugoslovenskog umetničkog prostora na drugoj izložbi „Jugoslovenska dokumenta’ u Sarajevu“, kaže Erić. „Treća izložba koja je bila u pripremi nikada nije bila realizovana. Zato je poslednja slika u postavci upravo slika Marije Dragojlović iz 1989. godine, koja je iste godine i otkupljena čime se zaokružuje hronološki okvir izložbe koja se i zasniva isključivo na akvizicijama Muzeja iz tog istorijskog perioda .“

Prilikom rada na izložbi, koji se polako privodi kraju kako bi sve bilo spremno za otvaranje i prve posetioce, Erić navodi da je bio prilično iznenađen pojedinim radovima koje je našao u zbirci MSU.

„Najveće iznenađenje mi je bila slika Ivana Picelja Kompozicija iz 1956, koju do tada nisam imao prilike da vidim uživo. U manifestu grupe EXAT iz 1951. kojoj pripada i Picelj, nagoveštava se promena jezičke paradigme ka sintezi svih umetnosti. Slika koju će i posetioci najzad videti je nastala tokom završne godine postojanja EXAT-a kao grupe i zbog toga mi je bila važna jer se ova apstraktna kompozicija oslanja na duh istorijskih avangardi ipredstavlja jedan od primera radikalne promene umetničkog jezika i težnje ka umetničkom eksperimentu u pedesetim godinama.“

[You must be registered and logged in to see this image.]


Ističući neke od umetnika koji su pravili sasvim vidljive raskide sa tradicijom predratne i međuratne umetnosti, precizno i jasno, Erić ipak ne može da se odluči koju bi deceniju predstavljenu na ovoj izložbi izdvojio kao najradikalniju.

„U svakoj generaciji i u svakoj deceniji postoje umetnici koji prave radikalne rezove. Bitno je kada će se oni prepoznati“, objašnjava. „Ako posmatrate primer Leonida Šejke ili Ivana Tabakovića, oni su već pedesetih napravili odlučne likovne eksperimente i iskorak u domenu potpuno novog razmišljanja u umetnosti. Bogoljub Jovanović takođe ima jednu amblematsku "epizodu" s nekoliko apstraktnih slika nastalih u Parizu sredinom pedesetih. Na izložbi je njegova pozicija sučeljena sa pozicijom Petra Lubarde, što je zapravo uvod u izložbu. To su sve vrlo značajni iskoraci koji na različiti način označavaju diskontinuitet s umetnošću prethodne epohe i prate duh vremena u kome nastaju.“

Erić napominje i da je, iz brojnih razloga, ovom izložbom izostavljen veliki broj značajnih umetnika jugoslovenskog umetničkog prostora.

[You must be registered and logged in to see this image.]

„Na primer, čitava jedna genealogija razvoja posleratne umetnosti je izostavljena, koja može da se prati od Krležinog teksta iz 1950. kada je istakao tri ključna momenta za građenje novog identiteta jugoslovenske umetnosti. Za njega su to bili stećci, freske manastira u Srbiji i katedrale u Dalmaciji. Krleža je smatrao da bi na nasleđu ta tri istorijska primera, trebalo da se gradi budućnost novog jugoslovenskog umetničkog jezika. Ta čitava razvojna linija bi mogla da se prati kroz rad umetnika u Srbiji koji su referisali na vizantijsko nasleđe. Oni su izuzetno bitni umetnici, ali je akcenat u pedesetim godinama stavljen na umetnost koja reflektuje ideju savremenosti ali i gleda u budućnost i anticipira nove tokove razvoja umetnosti, tako da je ta linija ostavljena za jednu kompleksniju i obimniju postavku.“
Nedostaju i dela umetnika kao što su Zora Petrović, Marij Pregelj, Krsto Hegedušić i mnogi drugi koji su bitni u posleratnoj klimi, ali je njihov jezik već formiran u periodu između dva rata i nisu napravili tako radikalne pomake kao na primer Lubarda ili Tabaković. Međutim, dva su izuzetka najuočljivija, priča Erić.

„Dva možda najreprezentativnija primera umetnika koji nedostaju su Dimitrije Bašičević Mangelos, čija dela nažalost nemamo u zbirci i Miodrag Dado Đurić koji je u zbirci MSU predstavljen s nekoliko slika malog formata iz rane beogradske faze, ali nemamo kapitalnijih slika iz pariske faze koja bi bila reprezentativnija za njegov zreli slikarski opus.“

Kako bi približio XX vek i onima koji su rođeni posle 1989, godine koja zatvara ovu izložbu, tim MSU osmislio je i prateći program, koji osim radionica za decu i mlade podrazumeva i tematske ture sa vođenjem, ali i susrete sa umetnicima.

„Mislim da će publici biti drago da se susretne sa svim ovim delima posle toliko godina. Veoma mi je zanimljivo da vidim da li će i kako nove generacije moći da prepoznaju i iščitaju dela umetnika koje smo prikazali“, tvrdi Erić. „Svake subote imaćemo različita tematska vođenja kustosa MSU, a sredom ćemo imati susrete sa umetnicima, koji će da pričaju o svom radu i ukazuju na neke druge radove koji nisu izloženi. Družićemo se sa Miletom Prodanovićem, Dušanom Otaševićem , Vladanom Radovanovićem, Zoranom Popovićem, Marijom Dragojlović i Mrđanom Bajićem. Oni će dalje upoznavati publiku i dati širi uvid u njihovu umetničku praksu, a publika će biti u prilici da neposredno razgovara sa umetnicima. To je veoma bitno jer je ta komponenta edukativnog programa koji prati ovu izložbu jedan od važnih momenata prenošenja poruke šta je zapravo muzej i davanja odgovora na pitanje šta je zapravo budućnost Muzeja savremene umetnosti i šta on može da pruži ne samo nama nego i čitavom društvu.“


Kuda posle 1989?
„Period posle 1989. godine može da se iščitava na različite načine. Postavlja se pitanje kako bi se dalje moglo promišljati razvoj Muzeja savremene umetnosti. Da li je on koncipiran isključivo kao muzej XX veka, a mi smo već duboko zašli u XXI vek. Tako da je neophodno da se otvori diskusija u stručnoj ali i široj javnosti šta je budućnost Muzeja? Da li nam je potrebna nova zgrada za muzej XXI veka? Da li svaka postavka treba da bude konzervirana u umetnosti jugoslovenskog umetničkog prostora, koja se onda nužno završava sa simboličkim krajem postojanja jugoslovenskog umetničkog prostora ili s krajem postojanja Jugoslavije kao države. Ili ćemo možda razmišljati o postjugoslovenskom prostoru koji i dalje postoji? Mi i dalje sarađujemo sa svim zemljama regiona i njihovim umetnicima. Zašto onda ne bismo govorili dalje i o postjugoslovenskom umetničkom prostoru sada u okviru regionalne saradnje i umrežavanja centara od Podgorice, Cetinja, Sarajeva i Banjaluke, do Skoplja, Zagreba, Ljubljane, Rijeke...“

50 umetnika iz zbirki Muzeja savremene umetnosti
- jugoslovenska umetnost od 1951. do 1989. -
Autor koncepcije i postavke: Zoran Erić
Kustoskinje: Svetlana Mitić i Mišela Blanuša
Kuća legata, Knez Mihailova 46
16. 10. - 7. 12. 2014.
Svakim danom (osim ponedeljkom)
Od 12 do 20 časova
Ulaz slobodan

Ova izlozba ce biti izuzetna, ko voli slikarstvo treba da je poseti.
Ja sam spremna, cekam 16 oktobar..

Veštice u muzeju

Izložba otvorena u Britanskom muzeju u Londonu bavi se ikonografijom veštičarenja. Preteče veštica su se pojavile u Bibliji gde je kralj Sol konsultovao takozvanu Vešticu iz Endora. U klasici su bile prisutne u obliku krilatih harpija i striksa - letećih stvorenja koja su kreštala kao sove i hranila se bebama...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Agostino Veneziano (1509–1536), The Witches’ Rout, Engraving

Kirka, čarobnica iz grčke mitologije, bila je neka vrsta veštice, sposobna da svoje neprijatelje pretvori u svinje. Baš kao i njena rođaka Medeja. Drevni svet je, dakle, bio odgovoran za brojne karakteristike koje će kasnijih vekova biti pripisivane vešticama.

Ipak, piše BBC, današnje viđenje veštica “ustanovljeno je tek na početku renesanse”. A za to je najzaslužniji jedan čovek, nemački majstor Albreht Direr.

Na dve izuzetno uticajne gravure, Direr je oblikovao današnji stereotip veštice. Sa jedne strane, kao što je slučaj sa "Četiri veštice" (1479) ona je mlada, lepa i zgodna, žena koja može da očara muškarca. Sa druge strane, što se lepo vidi na "Veštici koja jaše unatraške na kozi" (oko 1500), ona može da bude matora i grozna. Na ovoj gravuri, gola veštica prikazana je kako sedi na rogatoj koži, simbolu đavola. Grudi su joj opuštene, usta otvorena dok promuklim glasom izvikuje čarobne reči a njena raščupana kosa leti u suprotnom smeru od njenog kretanja što je znak njenih veštičijih moći. Čak drži i metlu.

Ovo je, piše BBC, matrijarh veštica popularne kulture danas.

Za istoričare umetnosti interesantno pitanje je šta je renesansnim umetnicima poslužilo kao uzor? Jedna teorija je da su Direr i savremenici bili inspirisani personifikacijom Zavisti u Mantenjinoj gravuri "Borba morskih bogova".

"Mantenjina figura Zavisti predstavila je vešticu kao groznu babu", kaže umetnica i književnica Deana Peterbridž, koja je kustoskinja izložbe u Britanskom muzeju. "Zavist je gojazna, grudi joj više nisu lepe zbog čega je ljubomorna na žene i napada bebe i jede ih a umesto kose ima zmije".

Na sličan način veštica je prikazana i na italijanskoj grafici "Lo Stregozzo" iz 1520. gde grozna veštica sa otvorenim ustima, raščupanom kosom i dronjavom odećom stoji iznad kotla iz kojeg izlazi monstruozni kostur dok desnom rukom poseže za bebom koja joj leži pored nogu.

Ova grafika pojavila se u "zlatno doba" prikaza veštica, burnom, siromašnom, nestabilnom 16. i 17. veku, kada su suđenja vešticama bila izuzetno popularna u Evropi.

Zapravo, popularnost ženomrzačkih prikaza veštica može se povezati sa izumom prese za štampu čime je štampani materijal brzo razdeljivan a mnogi od tih printova mogu se videti na izložbi.

Do 18. veka veštice više nisu bile pretnja. Umesto toga, na njih se gledalo kao na sujeverje seljaka. To, međutim, nije sprečavalo umetnike poput Goje da ih slikaju.

“Los Caprichos”, Gojina kolekcija 80 grafika iz 1799. koristila je veštice, gobline, demone i čudovišta kao satirično oruđe, kako vi pokazali zlo u svetu.

Goja nije verovao da veštice postoje ali su njegove grafike među najmoćnijim, najprepoznatljivijim slikama veštica ikad napravljenih. Tabla 68 “Los Caprichosa” je izuzetno moćna. Na njoj veštica uči zgodnu mladu vešticu-pripravnicu kako da leti na metli. Obe su nage a cela predstava deluje prilično pornografski, naročito ako se uzme u obzir da španska reč "volar" (leteti) u slengu znači i orgazam.

Istovremeno, u Engleskoj se pojavila čitava plejada umetnika koji su radili gotovo pozorisne scene veštičarenja. Henri Fuseli je uradio nekoliko poznatih slika na temu Magbeta.

I pored toga, interesovanje za veštice bilo je u opadanju i nedostajala mu je čudna, uzbudljiva crta koju je ovaj žanr imao ranijih vekova.

U 19. veku prerafaelisti i simbolisti bili su privučeni figuri veštice koju su oni doživljavali kao “femme fatale” ali je njihova zadovljiva čarobnica više pripadala oblasti seksualne fantazije nego visoke umetnosti.

Jedina konstanta kroz istoriju umetnosti veštica je mizoginija. Peterbridž kaže da to, na žalost, jeste istina i da su predstave veštica demonizacija žena.

"Ali su često vezane sa društvenom kritikom. Veštice su bile žrtveno jagnje na kome se projektovalo svako zlo u društvu", dodaje ona.


astrosajt

Modernist i klasik: Izložba slika Veljka Stanojevića


Otvaranje izložbe „Veljko Stanojević – Modernist i klasik“ biće u petak, 27. februara
u 19 časova u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Veljko Stanojević, protagonista modernog srpskog slikarstva između dva svetska
 rata i modernist klasične formacije, bio je umetnik jasnog umetničkog profila i u
 skladu sa likovnim principima koji su dominirali evropskom umetnošću prve
polovine 20. veka.
 


Njegov modernizam novorealističke oblikovnosti zauzima istaknuto mesto u srpskoj
 istoriji moderne umetnosti, posebno faza njegovog formativnog perioda tokom
dvadesetih i tridesetih godina 20. veka kada je delotvornije participirao na
evropskoj umetničkoj sceni.
 

[You must be registered and logged in to see this image.]
Kupacice, 1924.

Bez obzira na početnička traženja kroz impresionistički izraz, kao osnovna nit kroz
Stanojevićevo slikarstvo provlačila se realistička komponenta koja je predstavljala
svojstvenost i znakovno obeležje njegovog likovnog izraza.
 
Zenit umetničke karijere dostigao je „čistim” stilom moderniste klasične formacije,
 a zaključio fazom „kudravog” slikarstva snažnog kolorita. Izražajnost umetničkih
 poruka u njegovim delima ogledala se u sadržajnoj potki klasičnih profanih i sakralnih
 tema, kao i stilskoj konstanti realizma.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Cirkus, 1924.

Po opredeljenju - realista emocionalnih nazora, po doživljaju i osećanju realiteta -
 intimista, hroničar modernih građanskih i interpretator tradicionalnih, istorijskih i
sakralnih tema, Veljko Stanojević će ostati upamćen kao umetnik koji je u isto
vreme bio jedan od najznačajnijih protagonista građanskog modernizma, ali i
 "klasik", čuvar slikarske tradicije u eri savremenih umetničkih tendencija.
 
Evropskim ugledom, originalnim i pažljivo izgrađenim likovnim izrazom, Stanojević se
 ugradio u temelje modernog srpskog slikarstva dajući značajan doprinos u
konstituisanju slikarske epohe između dva svetska rata, što ga svrstava u plejadu
 umetnika koji su srpsku međuratnu umetnost približili evropskim standardima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gruz, oko 1923.

Na retrospektivnoj izložbi Veljka Stanojevića biće predstavljeno oko 50 umetničkih
 dela iz zbirki Muzeja savremene umetnosti, Narodnog muzeja, Muzeja grada Beograda,
 Istorijskog muzeja Srbije, kao i privatnih kolekcija.
 
Autor izložbe je kustos Muzeja savremene umetnosti mr Mišela Blanuša.

Ratni slikar i dobrovoljac


Veljko Stanojević (1892-1967) je završio Umetničko-zanatsku školu u Beogradu 1914.
 godine kod profesora Ljubomira Ivanovića i Marka Murata. Učestvovao je u Prvom
svetskom ratu kao ratni slikar i dobrovoljac. Nakon rata vratio se slikarstvu i krajem 1919.
 godine je otišao u Pariz gde je pohađao Acadẻmie de La Grande Chaumiẻre (1920-1922).
 Početkom četvrte decenije došao je u Beograd gde se, pored slikarstva, počeo baviti
pedagoškim radom. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika Srbije, grupe Oblik,
 Udruženja ratnih slikara, kao i Zagrebačkog prolećnog salona. Od 1919. učestvovao je na
 većini grupnih izložbi u Beogradu i inostranstvu. U Parizu je izlagao na Jesenjem i Proletnjem
 salonu, Salonu nezavisnih, kao i sa grupom L’Art en France. Sa jugoslovenskim umetnicima
 predstavljen je u Njujorku, Filadelfiji, Bostonu, Čikagu, Vorčesteru, Bafalu, Londonu, Barseloni,
 Rimu, Solunu, Sofiji i Pragu. Samostalno je izlagao u Beogradu: 1922, 1925, 1929, 1957,
1967. godine.
Njegova dela se nalaze u zbirkama Muzeja savremene umetnosti, Narodnog muzeja, Muzeja
 grada Beograda, Istorijskog muzeja Srbije i Vojnog muzeja iz Beograda, kao i u drugim javnim
 i privatnim umetničkim kolekcijama u Srbiji, Hrvatskoj, Vatikanu, Švajcarskoj, Americi i drugim
 zemljama širom sveta.

blic.rs

blic.rs

Sa beogradskog korzoa na branik slobode

Izložba Pauline Sudarski u Narodnom muzeju Zrenjanin, otkriva neobično delo i biografiju
prerano stradale umetnice. Jedan od prvih studenata Akademije likovnih umetnosti,
poginula na Sutjesci braneći ranjenike.


[You must be registered and logged in to see this image.]



ME Pauline Sudarski uklesano je na dve mermerne ploče u Beogradu: u hodniku Fakulteta likovnih umetnosti nalazi se među trinaestoro studenata poginulih u NOB, a na paviljonu “Cvijeta Zuzorić”, uz imena drugih palih boraca slikara. Stvaralaštvo ove akademske slikarke, više od sto godina posle njenog rođenja i sedamdeset od tragične pogibije na Sutjesci tokom Pete neprijateljske ofanzive, ostao je zanemareno. Njeno ime ne pominje se ni u jednom pregledu srpske moderne umetnosti, a opus joj je nedovoljno istražen.
U Salonu Narodnog muzeja Zrenjanin otvorena je izložba “Paulina Sudarski - od ekspresivne vedrine do tragičnog kraja”, čiji je autor kustos Olivera Skoko, a cilj da se delo ove slikarke smesti u širi krug srpske moderne likovnosti, van lokalnih okvira u kojima je do sada isključivo proučavana. Postavku čini 63 rada koji se čuvaju u Narodnom muzeju Zrenjanin, Predškolskoj ustanovi “Pava Sudarski” iz njenog rodnog Novog Bečeja, kao i onih u privatnom vlasništvu. Izložbu prati dokumentarni materijal o slikarkinom životu, školovanju na Kraljevskoj umetničkoj školi i Akademiji likovnih umetnosti.
- Svojim radom i svojim životom, izgledom i ophođenjem, kao i širom društvenom angažovanošću, Paulina Sudarski nije bila ni avangardna, ni revolucionarna - kaže Olivera Skoko. - Ali je bila prisutna. Bila je odgovorna i posvećena. I kao da je svemu prilazila onako srčano i harizmatično, kako će i okončati svoj život, misleći na druge više nego na sebe...
Rođena je u Vranjevu kraj Novog Bečeja, u osvit Velikog rata, iz koga se nije vratio njen otac Relja, kome se, kao i njoj, ne zna grob. Sa majkom Jovanom, koja se posle rata preudala za Vladimira Vrbaškog, fabrikanta, preselila se u Beograd, gde sredinom tridesetih godina uči na čuvenoj Kraljevskoj umetničkoj školi. Tu stiče osnovno slikarsko obrazovanje i mogućnost da radi kao nastavnica likovnog vaspitanja. Potom upisuje Akademiju likovnih umetnosti, kao jedan od prvih studenata. Diplomirala je 1940. kod profesora Petra Dobrovića.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dobrovićeva vedra dekorativnost postaće i obeležje Paulininih radova - objašnjava Skoko. - Na svim njenim aktovima prisutan je snažan koloristički ekspresionizam u kojem boja trijumfuje nad formom ističući svu onu vitalnost, čulnost i senzualnost ljudskog tela - trijumf života zapravo kojem se mlada studentkinja toliko radovala. Za većinu aktova Paulina je radila skice, što objašnjava i veliki broj crteža u njenom opusu. Za razliku od ženskih slikanih aktova koji slave putenost, harmoniju i senzualnost nagosti, na muškim su predstavljeni najčešće stasiti mladići, atletske građe.
Uz portret i aktove, radila je i pejzaže i mrtve prirode:
- Ona je jednostavno volela da crta i bila je dobra u tome. Nekoliko sačuvanih skicen-blokova predstavljaju prave intimne likovne dnevnike.
Posle završene Akademije, Paulina je sa suprugom Blažom Đuričićem otišla na Cetinje gde se zapošljava kao nastavnica u tamošnjoj gimnaziji. Odatle se 1941, priključila mladim komunistima koji su pripremali ustanak. Po dolasku na Durmitor dodeljena je Upravi partizanske bolnice, sa kojom je stigla do Sutjeske, i Tjentišta, gde će istoga, kobnog 13. jula 1943. kada i Sava Kovačević, sa nepunih 29 godina, zauvek ostati na braniku slobode. Toga dana stradalo je oko 200 bolničarki. U katalogu izložbe, Olivera Skoko, navodi i sećanje jedne od preživelih Ljubine Perović, sestre narodnog heroja Žarka Zrenjanina:
“Prepoznala sam ih. Jedna je iz Pete brigade, druga iz Prvog bataljona i treća i četvrta i sedma mi je poznata jer su nas ofanzive spojile. Hajdete... Hajde Danice velika, hajde Danice mala, hajde Paulina, hajdete svih sedam, borba još nije završena, biće još ranjenika, još će biti teških ranjenika. Usred našeg razgovora ču se pokret sa susednog brda. Opazili su nas. Prema nama jure Nemci, fašisti. Njih sedam više ne odgovaraju, rešene su da ostanu sa ranjenicima. Oni ne smeju biti ostavljeni, oni su njima povereni.”

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tako je večita tama pokrila život slikarke koja je, prema pisanju kustosa Vukice Popović bila “zaljubljena u modrinu neba i seoskog drveća, u bujnost i talasanje vegetacije, u toplu, meku, ružičastu belinu ženskog lica i tela”.
- Ova vesela, vedra doterana devojka odšetala je sa beogradskog korzoa kao jedna od prvih diplomiranih slikara Akademije likovnih umetnosti, da bi učinila baš onako kako su se u proglasu svom narodu obratili srpski pisci i umetnici: “...mi smo se priključili tebi, pošli smo zajedno s tobom u šume, dvostruko naoružani: perom i puškom, kičicom i bombom” - zaključuje Olivera Skoko. - Bila je kćerka, učenica, studentkinja, aktivistkinja, koleginica, slikarka, supruga, nastavnica, drugarica, bolničarka... Uvek uz nekog - uz kolege, uz saradnice, uz supruga, uz svoje učenike, konačno uz ranjenike... U svemu odmerena, vredna, posvećena, odlučna i baš onako kako se potpisivala u zvaničnom obraćanju - učtiva Paulina Sudarski... 

POKOŠENA GENERACIJA
ONA nije ostavila iza sebe portrete saboraca, ranjenika, nejači po zbegovima, kao i scene borbi, stradanja i herojskog držanja svojih drugova, kako su to činili Marijan Detoni, Pivo Karamatijević, Đorđe Andrejević Kun, Antun Augustinčić, Božidar Jakac... koji su u ratu delili sudbinu svog naroda - naglašava Skoko. - A delili su je i Bora Baruh, Bogdan Šuput, Jurica Ribar - mladi slikari koji samo što su zakoračili u taj svet umetnosti, doživeli su svoj kraj. Sva trojica su poginula tokom 1942. i 1943., baš kao i Paulina Sudarski....

novosti.rs




[You must be registered and logged in to see this image.]

Divim se tonovima na ovoj slici i  hrabrim potezima kicicom..

I ovog maja Srbija će bar na jedno veče ostati budna zbog dobre zabave – u muzejima! Dvanaesta Noć muzeja otvoriće brojne ustanove kulture 16. maja od 17.00 pa sve do jedan sat iza ponoći.

12. Noć muzeja: Otvori oči u noći!

Tрадиционални мурали Африке, до 10. 7. 2015. , музеј афричке уметности[/center]


[center]Изложба "Традиционални мурали Африке" може се погледати у Музеју афричке уметности од 30. децембра до 10. јула. Отварање изложбе је 30. децембра у 19:00. Изложба представља фотографије сликаних, рељефних и мозаичких украса на архитектури – деловима екстеријера и ентеријера кућа и читавих насеобина из различитих делова афричког континента. Мурали као уметничка форма представљају вековну традицију, а по изузетним ликовним дометима издвајају се остварења уметница народа Игбо (Нигерија), Гурунси (Буркина Фасо и Гана), Ндебеле и Басото (Јужна Африка). Услед климатских услова, мурали су сваке године, после кишног периода, обнављани или наново сликани. Ефемерност мурала није утицала на ликовни програм, уметнички стил или тематику. Напротив, жене-муралисткиње су преносиле своје сликарско умеће с генерације на генерацију и одржавале ову форму уметничке изражајности, континуирано преносећи кроз естетску и семантичку призму најзначајније вредности заједнице - као што су врлина, морал, понос, идентитет, духовност.

Otvorena izložba Albrehta Direra i njegovih savremenika

Sala pod svodovima Konaka kneginje Ljubice bila je mala večeras za sve posetioce koji su došli na svečano otvaranje izložbe grafika jednog od najvećih umetnika renesanse Albrehta Direra i njegovih savremenika.

IZVOR: TANJUG

[You must be registered and logged in to see this image.]
Foto: cea + / Flickr.com

Publika se može upoznati sa grafičkim ostvarenjima Direra, ali i poznatim imenima nemačke i italijanske grafike Hajnriha Aldegrefera, Albrehta Aldorfera, Luke Kranaha Starijeg, Markantonija Raimondija i drugih.

"Mislim da smo sa ovom izložbom Beograd vratili na kulturnu mapu Evrope", rekao je gradonačelnik Beograda Siniša Mali i ocenio da ona predstavlja kulturni događaj godine.

"Kada smo razmišljali kako da povećamo kulturnu ponudu u Beogradu, ovo je po meni bilo pravo rešenje i izbor, što se i vidi po broju posetilaca koji su večeras tu", istakao je gradonačelnik.

Mali smatra da će turisti koji u prestonicu budu dolazili u naredna dva meseca koliko traje izložba, verovatno doći da pogledaju ovu postavku koja između ostalog promoviše grad.

Profesor na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu Saša Brajović rekla je otvarajući izložbu da je Direr suština renesansnog ideala, univerzalnog čoveka i umetnika.

Ona je dodala da je čuveni umetnik bio posvećen razumu i iskustvu, kao i da je bio duboko pobožan i posvećen trajnim tradicionalnim pitanjima odnosa boga i čoveka, smisla i svrhe umetnosti i umetnika.

"To dvojstvo je suština renesansne kulture, to je suština samog Direra i to je ono što se vidi na njegovim autoportertima", podsetila je Brajović i dodala da je on bio veoma važan u procesu preobraženja umetnika od zanatlije do kreatora.

"Svi grafičari od njegovog doba do danas priznaju mu da je on u stvari preobrazio grafiku i u tehničkom smislu - videćemo drvoreze za koje skoro da ne možemo reći da su drvorezi koliko su bogati i puni, i u koncetpualnom smislu", istakla je ona.

Brajović je napomenula da je grafika za Direra prestala da bude ilustracija, već je postala iskaz, ističući da je "on grafiku uzdigao na nivo slobodne veštine autonomnog umetničkog izraza".

Ona je dodala da posetioci imaju prilike da vide neke od najboljih grafika koje je uradio pre svoje 30. godine kao što su "Otkrovenje", "Život Bogorodičin", "Stradanja Hristova", jednu od tri najslavnije grafike u istoriji - "Vitez, smrt i đavo", ali i čuvenog "Nosoroga".

Direktor Istočnoslovačkog muzeja iz Košica Robert Polak izrazio je zadovoljstvo zbog saradnje sa Beogradom i dodao da je danas sa direktorkom Muzeja grada Beograda Tatjanom Korićanac potpisao protokol o saradnji dve institucije.

On je izrazio uverenje da će u budućnosti raditi na realizaciji većih evropskih projekata, ali i dodao da se raduje 28. oktobru 2016. godine, kada će u muzeju u Košicama gostovati izložba Muzeja grada Beograda o nobelovcu Ivi Andriću.

Postavku "Albreht Direr i njegovi savremenici - Trijumfalna povorka cara Maksimilijana I" Istočnoslovačkog muzeja iz Košica čini 138 grafičkih listova, koncipiranih u dve celine. Prva celina sačinjena je od 20 Direrovih dela i 74 prvorazredna grafička ostvarenja njegovih savremenika.

Drugi deo predstavlja 44 grafička lista čuvene kompozicije "Trijumfalna povorka cara Maksimilijana I".

Autor izložbe Ivan Havlice, pažljivim odabirom radova koji se čuvaju u kolekciji Istočnoslovačkog muzeja, uspeo je da oživi "duh vremena" i da prikaže odnos između umetnosti i društvene stvarnosti epohe.

Projekat su podržali Sekretarijat za kulturu grada Beograda, Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje i Gradska uprava za kulturu Novog Sada.

Izložba: KOLEKCIJA PAVLA BELJANSKOG: BISERI MODERNE
- Umjetnički paviljon, Zagreb

19.11.2015 . - 10.01.2016. godine
Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, od 19. novembra 2015. do 10. januara 2016. godine
 gostuje u Umjetničkom paviljonu u Zagrebu, izložbom Kolekcija Pavla Beljanskog:
 biseri moderne.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Postavkom Kolekcija Pavla Beljanskog: biseri moderne, do sada najobimnijim izložbenim
 poduhvatom Spomen-zbirke, prvi put u istoriji muzeja gotovo polovina kolekcije diplomate
 Pavla Beljanskog prikazana je izvan Srbije, označavajući njen povratak na međunarodnu
umetničku scenu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Umjetnički paviljon, kao mesto sagledavanja odabranih poglavlja iz likovne i kulturne
sadašnjosti i prošlosti, logičan je izbor za prikazivanje kulturne baštine regiona. Autori
 izložbe su istoričari umetnosti dr Jasna Jovanov i dr Zvonko Maković. U godini u kojoj
se obeležava pet decenija od smrti Pavla Beljanskog (1892–1965), hrvatska publika može
 dada vidi 80 odabranih umetničkih dela 30 autora zastupljenih u njegovoj kolekciji.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovi umetnici pripadaju minhenskom krugu impresionista ili internacionalnom krugu Pariske škole.
 Među njima su Nadežda Petrović, Milan Milovanović, Jovan Bijelić, Kosta Hakman, Petar Lubarda
 i mnogi drugi. Pojedini autori poput Petra Dobrovića, Save Šumanovića, Ivana Tabakovića,
 Milana Konjovića ili Ignjata Joba delovali su i u okviru zagrebačke likovne scene. Izdvaja se
 najmarkantnija ličnost kulturnog života Zagreba i Hrvatske, slikar Vlaho Bukovac, koji je inicirao
izgradnju Umjetničkog paviljona 1895. godine. Njegova slika Velika Iza (1882) zauzima istaknuto
 mesto u postavci i naglašava značenje za instituciju u kojoj se čuva, kao osnovu na kojoj je Pavle
 Beljanski ustanovio Nagradu Spomen-zbirke za najbolji diplomski rad iz nacionalne istorije umetnosti.
 Posebnu simboliku ima i delo Marina Tartalje Mladi diplomata (1923) svojevrsni lajt motiv izložbe,
 koje se smatra inicijalnim za oblikovanje jedne od najznačajnijih privatnih zbirki na prostoru bivše
 Jugoslavije.

Pojedina dela iz kolekcije i ranije su učestvovala na značajnim međunarodnim izložbama između dva
 svetska rata i retrospektivnim postavkama jugoslovenskog slikarstva posle Drugog svetskog rata.
 Ova praksa nastavljena je do danas, te kolekcija kontinuirano dobija potvrdu svoje аntologijske
vrednosti ukazujući na najviše domete, kosmopolitizam i evropski kontekst kulturnih zbivanja u
regionu prve polovine XX veka.

Izložba je deo sveobuhvatnog projekta razmene izložbi između Srbije i Hrvatske: paralelno sa
predstavljanjem kolekcije Pavla Beljanskog u Zagrebu, u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog biće
realizovana izložba Miroslav Kraljević i sledbenici iz zbirki Moderne galerije iz Zagreba, autora
 dr Zvonka Makovića (3. decembar 2015 – 21. februar 2016). Ideja o međumuzejskoj saradnji
institucija koje spadaju među najznačajnije nacionalne čuvare baštine važna je za kulturu obe
zemlje, kako za sagledavanje kulturnih tokova u regionu tako i za celokupnu evropsku istoriju
umetnosti. Cilj autora obe izložbe je da se komparativnim pristupom sagleda i prikaže stvaralaštvo
 na jugoslovenskim prostorima između dva svetska rata.
Realizaciju projekta Kolekcija Pavla Beljanskog: biseri moderne su podržali Ministarstvo kulture
 i informisanja Republike Srbije, Pokrajinski Sekretarijat za kulturu i javno informisanje, Ministarstvo
 kulture Republike Hrvatske, Gradski ured za obrazovanje, kulturu i sport iz Zagreba, Nacionalni
komitet ICOM-a Srbije i medijski pokrovitelji Color Press Group, RTV Srbije, RTV Vojvodine, Politika,
 Dnevnik, SeeCult, Art magazin, Breakfast i druge medijske kuće.

tekst:pavle-beljanski.museum
foto:domidizajn.jutarnji.hr

Загребачка Модерна галерија у Новом Саду



До 21. фебруара следеће године, у Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду
биће изложено 68 врхунских остварења из загребачке Модерне галерије
Аутор: М. В.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Изложба „Мирослав Краљевић и следбеници” загребачке Модерне галерије, аутора др Звонка Маковића биће свечано отворена вечерас у 19 часова, у Новом Саду, у Спомен-збирци Павла Бељанског. Покрајински секретар за културу и јавно информисање Славиша Грујић изложбу ће прогласити отвореном, а на вечерашњој свечаности говориће и др Јасна Јованов, управница Спомен-збирке Павла Бељанског, Бисерка Раутер Планчић, управница Модерне галерије из Загреба, као и аутор др Звонко Маковић и Весна Кусин, заменица градоначелника Града Загреба.
Ова поставка, као и она која је отворена у Умјетничком павиљону у Загребу под називом „Колекција Павла Бељанског: бисери модерне”, и која ће трајати до 10. јануара следеће године, резултат је вишегодишње међумузејске сарадње Модерне галерије и Умјетничког павиљона из Загреба и Спомен-збирке Павла Бељанског.
Изложба „Мирослав Краљевић и следбеници” биће отворена у Спомен--збирци Павла Бељанског до 21. фебруара следеће године, а представља избор од 68 врхунских остварења из загребачке Модерне галерије, која прате генезу и развој хрватског модернизма у прве три деценије 20. века. Међу једанаест аутора, поставком доминира Мирослав Краљевић са 24 експоната. Мада је живео кратко (1885–1913), Мирослав Краљевић је својим сликарством означио почетак новог раздобља хрватске уметности приближивши је матичној линији европског, посебно француског модернизма.
Аутори текстова у каталогу су др Звонко Маковић, аутор изложбе и др Јасна Јованов. Кустоси изложбе су Милица Орловић Чобанов и Јасмина Јакшић Субић. Изложба ће бити употпуњена низом едукативних програма, укључујући стручна тумачења поставке, предавања, филмске пројекције, концерте, креативне радионице и сл. Пројекат међумузејске сарадње чији су резултат ове две поставке, у Хрватској и Србији, вођен је идејом о компаративном сагледавању главног тока југословенског модернизма у периоду између два светска рата.
Остварење читавог пројекта подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Покрајински секретаријат за културу и јавно информисање, Министарство културе Републике Хрватске, Министарство вањских и еуропских послова Републике Хрватске и други. Радно време Спомен-збирке Павла Бељанског биће промењено током трајања изложбе „Мирослав Краљевић и следбеници”. Поставка се може разгледати од среде до недеље од 11 до 19 часова, четвртком од 14 до 22 часа. Понедељком и уторком музеј је затворен за публику.

politika.rs

Izložba u Kući legata: Dalijeva ludost u najboljem izdanju


Ceo tekst procitajte ovde

[You must be registered and logged in to see this image.]

blic.rs

Ceo tekst mozete procitati OVDE

Matija i Beli u muzeju

Otvoren „Kutak“ najznačajnijih pisaca iz valjevskog kraja

[You must be registered and logged in to see this image.]



U Matičnoj biblioteci "Ljubomir P. Nenadović" u Valjevu otvoren je Muzej zavičajnih pisaca, 
a postavka omogućava posetiocima da se upoznaju sa životom i delom književnika iz 
valjevskog kraja, koji su postali značajan deo istorije i kulture Srbije. Predstavljeni su Prota
 Mateja Nenadović, Ljubomir P. Nenadović, Milovan Glišić, Nikolaj Velimirović, Desanka 
Maksimović, Petar Pajić, Matija Bećković i Radovan Beli Marković.

- Još jednom, Valjevo je svoju sudbinu vezalo za sudbinu svoje kulture - rekao je akademik 
Matija Bećković, obraćajući se u svoje, te u ime prisutnog pisca Radovana Belog Markovića.
 - Ko zna, ko će ovde još naći mesto. Verujem da će i drugi gradovi u Srbiji da se sete svojih 
stvaralaca, a Valjevo je možda odnelo primat po snažnom, velikom temelju koji su načinili Prota
 Mateja i njegov sin Ljuba, sa njihovom brankovačkom zemljakinjom Desankom Maksimović. Sa
 tih temelja, lakše je graditi, kao što će se i sa ovih, novopostavljenih, budući mladi Valjevci 
imati na šta osloniti i čemu se nadati.
Osnivanje Muzeja zavičajnih pisaca finansijski je pomoglo Ministarstvo kulture, a podržao 
Grad Valjevo, koji je obezbedio prostor u Ulici vojvode Mišića.

NOVI KONCEPT


DIREKTORKA Matične biblioteke "Ljubomir P. Nenadović" Violeta Milošević ističe da je načinjen 
sasvim novi koncept, nimalo tipičan za biblioteke: pisci koji su živeli i stvarali u različitim 
vremenskim razdobljima, sada zajedno u muzeju snažno simbolizuju i ističu trajnu vrednost 
kulturno-istorijskog nasleđa valjevskog kraja.

novosti.rs

Ratne godine na fotografijama - "Lekcije iz '91."


[You must be registered and logged in to see this image.]

Izložba ratnih fotografija “Lekcije iz '91”, koja će biti otvorena 28. februara u Muzeju istorije Jugoslavije u Beogradu, prvi put okuplja fotografe iz celog regiona i nekoliko međunarodnih gostiju kako bi na jednom mestu prikazala ratne godine na svim frontovima na tlu bivše Jugoslavije.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Romeo Ibrišević, Odbrana Mosta mladosti

Izložba “Lekcije iz ‘91”, koja je ranije već održana u Mariboru i na festivalu "Organ vida" u Zagrebu, predstavlјa pogled ratnih fotografa na stvarnost koju su beležili obilazeći ratišta od Slovenije, preko Hrvatske, do Bosne i Hercegovine, Srbije, Kosova i Makedonije.

Te fotografije, kako su naveli organizatori, imale su važnu ulogu tokom samog rata, kada su oblikovale javno mnjenje u svakoj od zaraćenih zemalјa, ali i u međunarodnoj javnosti. Danas su još važnije kao temelјi kolektivnog sećanja.

Domaći fotografi, za razliku od stranih profesionalaca, mogli su najčešće da snime rat samo sa jedne - svoje strane, a u takvoj situaciji vrlo je teško isklјučiti lične emocije i osećaj pripadnosti. Iako svi fotografi ističu da su posao obavlјali profesionalno i objektivno, mediji su često fotografije kontekstualizovali prema aktuelnim političkim potrebama, prenosi Seecult.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Zoran Jovanović Mačak, Milosrdni anđeo Kosač

Fotografije na izložbi nastale su na svim zaraćenim stranama. I danas sve one nose snažne emocionalne naboje, a i sami fotografi, kada im se vraćaju, preživlјavaju ponovo sopstvene ratne košmare, navedeno je u najavi izložbe koju u Beogradu organizuje Foto-savez Srbije u saradnji s MIJ.

Autori fotografija su Darko Bandić, Nina Berman, Matko Bilјak, Renato Branđolica, Davor Višnjić, Božidar Vukičević, Zijah Gafić, Želјko Gašparović, Tom Dubravec, Amel Emrić, Dragolјub Zamurović, Romeo Ibrišević, Srđan Ilić, Zoran Jovanović Mačak, Milomir Kovačević Strašni, Borut Krajnc, Saša Kralј, Rikard Larma, Pol Lou, Entoni Lojd, Antun Maračić, Sajmon Norfolk, Nebojša Radosavlјević Raus, Imre Sabo, Želјko Sinobad, Tone Stojko, Srđan Sulejmanović Suki, Pavo Urban, Velija Hasanbegović, Toni Hnojčik, Filip Horvat i Miloš Cvetković.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Saša Kralj, Izbjeglice

“Pogled fotografa nikada nije neutralan iako nam se dokumentarna fotografija uvek nastoji predstaviti kao stvarna i objektivna slika, jedini mogući prikaz date stvarnosti. Fotografije nikada nisu jednoznačne, njihove je slojeve potrebno sagledati uzimajući u obzir okolnosti u kojima su nastale, utisak koje su mogle proizvesti u trenutku objavljivanja, fotografovu motivaciju, svetonazor i etiku, a naposletku i oči kojima ih danas posmatramo”, navela je kustoskinja izložbe Sandra Vitaljić, nagrađivana hrvatska fotografkinja i vizuelna umetnica iz Zagreba.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Srđan Ilić, Bljesak

Izložba je deo većeg projekta organizacije Društvo za evropsko zavest iz Maribora, čiji su partneri Foto-klub Maribor, Međunarodni festival fotografije Organ vida i Foto-savez Srbije, a podržaj je kroz fond Evropa za građane Evropske unije.

Izložba u MIJ će biti otvorena do 26. marta.

rs.n1info

Izložba Pikasa, Dalija, Miroa i Tapiesa u Gradskom muzeju od 4. maja

Izložba „Četiri mačora“ (Cuatro gatos), proglašena za kulturni događaj 2013. u Beogradu, biće otvorena u Muzeju grada Novog Sada od 4. maja do 4. juna 2017.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Pablo Pikaso, Salvador Dali, Huan Miro i Antoni Tapies

Na izložbi, koju čini oko 50 eksponata, biće prikazane originalne grafike najvećih španskih majstora: Pabla Pikasa (1881-1973), Salvadora Dalija (1904-1989), Huana Miroa (1893-1983) i Antonija Tapiesa (1923-2012).

„Sva četvorica su izuzetno plodni u grafici i ostvarili su izvrsne grafičke opuse, možda upravo zbog tehnike grafičkog jezika koja umetnika prisili na disciplinovani i promišljeni umetnički gest.

Posebnu zanimljivost predstavlja karakter pojedinca umetnika u pročišćenom obliku. Naime, umetnik na ploči ili litografskom kamenu urezuje svoj lični rukopis, jer je rez na ploči ili potez na litografskom kamenu nepopravljiv i večan, a ujedno je i zapis božanskog trenutka, najčistijeg stvaralačkog napona.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Huan Miro

Huan Miro je predstavljen u svim grafičkim tehnikama koje je on rado menjao u svojoj igri forme i boje. Litografija, koja je najviše odgovarala njegovom slikarskom izrazu, gravura, akvatinta, drvorez i kolaž, sve je ukomponovao na jednom grafičkom listu.

Taj pristup stvaranju - beleženje esencije svog slikarskog gesta - lako prepoznajemo u opusu Antonija Tapiesa. Za razliku od Miroa, Tapies grafičkom listu rado dodaje utisak treće dimenzije, kao materije, koja silovito izlazi iz površinske predstave grafičkog lista. Utisak je vizuelno sličan njegovim platnima, gde je boju mešao sa peskom.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Antoni Tapies, Bez naslova, 2003.

Pikaso i Dali su u svojim grafičkim radovima majstori crteža, čiste i osvajajuće linije, koja je kraljica prostora. Pre svega Pikasovi rani grafički listovi iz 40-ih godina XX veka, poetični i pročišćeni, plene svojom lepotom, kao i dela pozne faze, kada mu je grafička ploča služila kao neka vrsta dnevnog zapisa... Meditacija starca o večnoj lepoti ženskog tela i erosa. Zbirka tih grafičkih 'crteža' čini nam se kao najbolje iz Pikasovog opusa, pa ga kao naš lični izbor predajemo očima publike“, poručila je kolekcionarka Živa Škodlar Vujić.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Salvador Dali

Izložba je dobila ime po čuvenom kafiću u Barseloni, „Els Quatre Gats“ poznatom po tome što su se u njemu okupljala najveća umetnička imena s početka XX veka. Mesto je otvoreno 1897. i smatra se centrom modernizma katalonske prestonice.

Izraz „četiri mačora“ u katalonskom slengu zapravo znači „njih nekoliko“, a kafana je i bila mesto okupljanja „njih nekoliko“ koji su postavili temelje novom umetničkom pravcu u Španiji – modernizmu.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Pablo Pikaso, Glava devojke, 1947.

Sve je počelo krajem XIX veka kada je Pere Romeu odlučio da deo atmosfere čuvenog monmartrovskog kabarea, u kome je radio kao konobar i scenski izvođač, prenese u Barselonu. U to vreme ste u „Crnoj mački“ mogli da zateknete Pola Verlena za stolom dok piše pesme, za klavirom Erika Satija, a na sceni zanosnu Žanu Avril, ovekovečenu na platnima Tuluza Lotreka... Mogli ste da stojite rame uz rame s velikanima poput Debisija, Sinjaka, Seraa, a u jednom trenutku, čak i sa Strindbergom...

[You must be registered and logged in to see this image.]
Kafana "Četiri mačora" u Barseloni

Kafana „Četiri mačora“ je otvorena 12. juna 1897. godine u zgradi koju je dizajnirao arhitekta Jozef Puig i Katafalk. Prostor je predstavljao neobičan spoj konvencionalnog i nekonvencionalnog, tradicionalnih predmeta koji su se mogli naći u svim tadašnjim gostionicama i istančanih, umetničkih detalja. Ono što je zamišljeno kao „imitacija Crne mačke“ ubrzo se pretvorilo u plodno tle na kom su počele da niču najrazličitije sorte umetnika.

Posetilac je mogao da se napije samo od izobilja ideja kojima je vazduh bio natopljen. Hrana koja se u restoranu servirala bila je, pre svega, duhovne prirode.

U takvom ambijentu je arhitekta Antonio Gaudi konstruisao jedinstvenu crkvu Svete porodice (Sagrada familija).

Pablo Pikaso je u glavnoj prostoriji, još kao sedamnaestogodišnjak, održao svoju prvu izložbu, nakon koje se jedan od njegovih radova našao na naslovnoj strani menija kafane.

blic

Izložba dela Petra Lubarde u galeriji Kanvas

Povodom 110 godina od rođenja jednog od najznačajnijih slikara na ovim 
prostorima, Petra Lubarde, galerija Kanvas u saradnji sa Vladimirom
 Vasićem priređuje izložbu “Lubarda - Fragmenti šeste decenije”, koja će
 biti otvorena u četvrtak, 11. maja


[You must be registered and logged in to see this image.]



Povodom 110 godina od rođenja jednog od najznačajnijih slikara na ovim prostorima, 
Petra Lubarde, galerija Kanvas u saradnji sa Vladimirom Vasićem priređuje izložbu 
“Lubarda - Fragmenti šeste decenije”, koja će biti otvorena u četvrtak, 11. maja.

Izložba obuhvata 17 radova različitih formata i tehnika, nastalih od 1949. do 1958. godine.

Uz bisere manjih formata, izložbu krase tri kapitalna dela - Skadarsko jezero, Bitka na 
Vučijem dolu i Souvenir du taureau.

Kao poseban raritet izdvaja se Kosovski boj izveden u tehnici ulje i boje za freske na
 malteru.

Izloženi radovi su iz privatnih kolekcija, a neki od njih do sada nisu bili prikazani 
javnosti.

Izlozba će trajati mesec dana.



novosti.rs