Ljubavna pisma i prepiske

"...Pođimo, Ciganko moja, crna ljubavi moja; potamnjela je put tvoja i oči su tvoje crne; noge su ti išarane i masna je kosa tvoja; sva si crna, sva si divlja, o crna ljubavi moja.
Ljubim krik iz očiju tvojih i ljubim krik iz grudiju tvojih; u njemu je ljubav naša i u boli se ljubi žena i bol rađa djecu, o gola ljubavi moja. Velika si u slobodi i veća je ljubav naša, naša je ljubav tamna ko šuma i krvava ko božanstvo; žena je moja prva od žena: crna ko noć, tajanstvena ko oblak, divlja ko cjelov moj i prevratna ko stihovi moji.
Naša će ljubav biti kaos: mutna i izmiješana i ljudi joj ne nađoše dolične riječi; mi ćemo se cjelivati goli i topli i štipaj će biti krvava pjesma naša, čupat ću ti kose, a ti ćeš tiskati oči svoje u dušu moju i bijes će biti prokleta pjesma naša; svijat ćemo se ko zmija i plaziti ko ideal - i tragika će biti očajna pjesma naša; zatravit će nas ljubav naša - šibat će nas strahotom i bol će biti grozna pjesma naša; šuma će biti hram naš i trava postelja naša - kaos božanstvo naše, a duše naša žrtva. Iz kaosa će se izviti dijete, naše dijete - o nezakonska ženo moja i nezakonska ljubavi moja; i njegovo će ime biti: nezakonsko dijete; i gacati će svijetom gladno ko strast naša, prokleto ko pjesma naša i krvavo ko ljubav naša; i lomit će se kletva na nj i neće imati među ljudima mjesta; proklinjat će i oca i majku i ljubav njihovu, a psovku će dizati od ljudi do boga; čemer će i groza drhtati kuda prođe noga njegova i neće imati mrve suhoga kruha; hvatat će ga i vezati, i zločin će biti hrana njegova. Mrtav je svijet, ljubavi moja, i crno je u dosadi njegovoj; mrtav je narod, ljubavi moja, i sanljiva je pjesma njegova; suluda je šutnja, ljubavi moja, a šutnja je govor njihov; gle, pospani su i zijev im je glazba dana; njihova je duša prazna ko smijeh bludnica, a smijeh beživotan ko slovo zakona; zakoni su njihovi ko bog njihov - o nema srca božanstvo njihovo; jednolična je žrtva njihova ko dim cigara i miris njezin ko miris strvine; nema zvijezda na nebištu njihovom i oblaci su drugi; njihovo je sunce blijedo ko mrtvačka svijeća i zidovi su šuma njihova; pusto je, crno, ljubavi moja, i dani su im jednaki ko misli; nema nemira u njihovome oku i njihovo je oko ko oko krmače; nema bune u kretnjama njihovim i njihove su kretnje ko kretnje volova; nema krvi u tijelu njihovom i prazna je duša njihova ko bog. Tamo ćemo baciti dijete naše, o crna ljubavi moja; onuda će gacati noge njegove i bljeskati psovka njegova; tamo će drhtati plamen duše njegove: misao prevrata, kretnja bune i dah srdžbe; on će biti onaj koji će buditi zaspale i uskrisivati mrtve; i okovi će biti vjerenica njegova. Nezakonsko dijete naše, o nezakonska majko njegova - bezimeno ko zločin i osamljeno ko glad! I klicat ćemo glasom cjelova naših i punoćom krvi naše: O bezimeni, naše si dijete! I naš će klik biti klik zanosa i drskosti: ogroman ko vječnost, strastven ko štipaji i zamaman ko žena u mraku šumskome. Pođimo, Ciganko moja, crna ljubavi moja; ljubit ćemo se u kaosu, a iz kaosa će nicati dijete, dijete krvi naše, dijete duša naših, dijete života našega. Pođimo, Ciganko moja, gola ljubavi moja; i rodit ćemo dijete, bezimeno dijete; i nadjest ćemo mu ime, najljepše ime od lijepih: Prevrat će biti ime njegovo, o nezakonska ljubavi naša! .."

Janko Kamov

"Čeznem da se uselim u tebe, da ti postanem način i jedini mogući odraz onog najskrivenijeg u tebi.Da ti obojim svijet bojama ljubavi,
i da prepoznaš moj lik u svemu što vidiš.
Čeznem da ti kažem sve riječi koje sam godinama skupljala i čuvala, koje su postale dio mene i koje su jedini način da ti poklonim dušu.
I ljubav. Ljubav koja se svakim pogledom iznova rađa i ne umire. Ljubav, čija se veličina ne može otkriti, kao ni veličina svemira.
Ljubav, koja se riječima ne može iskazati.
Ali ipak čeznem da ti kažem sve riječi, iako mi je teško da se usudim da izrazim i ograničim tu neobjašnjivu veličinu na par možda besmislenih riječi.
Čeznem da tražeći sebe pronađemo jedno drugo. Da jedno u drugom otkrijemo ostvarenje naših želja. Da ispunjeni jedno drugim savladavamo prepreke na putu u neki novi svijet koji će dobiti ime naše ljubavi.
Čeznem… da i bez riječi shvatiš sve što želim da ti kažem."

Danica Radović

Draga moja Nasanin Noori,

Soba i kuhinja su sada lijepe. Sve je lijepo u ovom stanu. Čisto je i mirno. Radim dolje u dvorištu kameni bazen za tebe, to ako ikad opet dođeš, a i to je manje bitno. I za sebe ga radim, sada se smiješ, znam to. Simin i Farhad i mnogi drugi sviraju cijele dane, ovdje se opet pjeva. Pjevam stalno. Tiha je to, kućna proslava koja više ne staje niti na trenutak. Tako je to zadnjih tjedana. I rekao sam sebi da će tako i ostati. Sve one oluje, opasne i razorne, sve su prošle. Ne spavam više na kauču, ne gledam sijevanje kroz prozore. Ne sijeva više. Nova godina nam je došla s proljećem, i proljeće s njom. Laleh (lole), makar jedan, svjež, crven, neotvoren je uvijek u kuhinji. Na onom zidiću, gdje bi ga ti stavila. Svako jutro donesem jedan iz dvorišta, nitko nema ništa protiv, susjedi me samo nijemo promatraju dok ga izvlačim iz zemlje. Ionako tulipani bujaju u zadnje vrijeme. Da, ne probudim se jutrom, dočekam ga. Sretniji nego što sam bio godinama. Nar otjera svaku primisao na ružne događaje. Ti znaš koliko ih je samo bilo, ali neću ih više spominjati. Povratak se događa, nitko i ništa ga više ne može zaustaviti. To proljeće, Nasanin, tu je.

Ne skrivam više svoje slabosti i boljke, ne moram lagati, nitko me neće uhvatiti u tim istinama koje sam morao prešućivati. Jer takvi smo uvijek bili, fini ljudi, dok nam nije preostalo nego zamijeniti tu finoću krikovima i grubim riječima, traženjem reakcije za koju smo znali da neće nikada doći, ali, sve je to u redu.

I onda ti kažu da si dobar, da si na mjestu, da te neće mijenjati u potpunosti, oblikovati na svoju sliku i nepriliku, i onda uvidiš kako li su samo podlo lagali.

No tome dođe kraj. I tome je došao kraj. I to je razlog što opet dišem lakoćom, što hodam stanom jednako po noći i po danu, jer razlike i nema. Ah, moja Nasanin, uskoro ću opet napisati i pjesmu, možda i dvije. Završavam i roman, to će te veseliti znati, da je zapravo već gotov, ali nam dajem vremena da još malo dišemo prije nego se sredimo i uredimo i onda sjednemo na kauč, zapalimo cigaretu, baš u zoru, popijemo kavu, možda i čaj od nara. Osjećam sve to kao jedno veliko kretanje, slobodno kretanje, i olovku držim čvrsto u ruci, još i čvršće nego prije.

Odem do naše stare kafane tu i tamo, i uvijek sviraju, sada neki mlađi ljudi, ali i dalje bi ti se sviđalo. Sjećaš se naše kafane, ne sumnjam, ti ne poznaješ zaborav. U radosti ti pišem ovo pismo. Nadam se da će te u radosti i naći, za pokoju suzu uvijek ima mjesta, i u radosti ima, moje pismo za tebe je oda radosti, u molu, kao i uvijek, kakva je naša radost uvijek i bila. Ovo mjesto više nije crna kuća. (sjećaš se kada smo prvi put gledali ”Khaneh siyah ast”?)
Prošlo je previše godina, ali vrijedile su ovog proljeća, baš ovog proljeća i nijednog prije, jer nijedno do ovog nije donijelo takav mir i zadovoljstvo u moje srce.

Možda tek ono naše, kako li je to davno bilo!, i sada ćeš se opet nasmijati, znaš ti dobro, moja Nasanin, da se ono i ovo proljeće slabo razlikuju, samo je između znala bivati tama. Tako da ovo ne mogu prozvati početkom, nego povratkom, a time i nastavkom čežnje. Uskoro će zora, idem ti malo odspavati. Pa mi piši, da mogu onda reći: pođimo sada, moja Nasanin, ne više kući – pođimo ostati ovdje.

Ili tamo, kod tebe. Pođimo zato sada, ostati u ovome proljeću, natrag, natrag, još natrag, do kraja, kao nikada prije, sve dok zadnji list ne padne s drveta dolje u dvorištu, sve dok ne izvadimo i zadnji laleh iz zemlje.

Ey Nasanin, emruz jekšanbe ast, baleh. (sada se smijem dok pišem, naglas, puno se smijem u zadnje vrijeme, i to isto)

Tvoj zauvijek, tvoj i u ovom proljetnom snu…

Kruno Čudina

Ljubavno pismo Džonija Keša najlepše je ljubavno pismo
 svih vremena. Evo zašto


Nova anketa otkrila je koja su najlepša ljubavna pisma svih vremena. Džoni Keš je zauzeo
prvo mesto, a iza njega su se našli Čerčil i Džon Kits. Deseto mesto zauzelo je ljubavno
pismo Džimija Hendriksa.



Džoni Keš i Džun

Pismo koje je Džoni Keš napisao svojoj ženi Džun za njen 65. rođendan izglasano je za
najlepše ljubavno pismo svih vremena.
 
Ovo pismo, koje je napisamo 1994, dobilo je više glasova od pisama koje su napisali Kits,
Čerčil, Džimi Hendriks i Ričard Barton.



Srećan rođendan, princezo.
 

Starimo i navikavamo se jedno na drugo. Isto razmišljamo.
Čitamo jedno drugom misli. Znamo šta ono drugo želi a da ništa
ne pitamo. Ponekad jedno drugom idemo na živce. Ponekad
jedno drugo uzimamo zdravo za gotovo.

 

Ali ponekad, kao danas, razmišljam o svemu i postaje mi jasno
koliko sam srećan što sam život proveo s najboljom ženom
koju sam upoznao. I dalje me fasciniraš i inspirišeš. Utičeš

na mene da budem bolji. Ti se predmet mojih želja i glavni

razlog mog postojanja.
Mnogo te volim.
 

Srećan rođendan, princezo.



Džon 


Reči Vinstona Čerčila o večnoj ljubavi, koje je 1935. napisao svojoj „dragoj Klemi“,
našle su se na drugom mestu.
 
Bez obzira na to što je imao mnogo žena, reči Henrija VIII upućene njegovoj drugoj
ženi, Ani Bolen, takođe su se našle na listi, na sedmom mestu.
 
Pismo Džona Kitsa Fani Braun zauzelo je treće mesto, a pismo koje je Džimi Hendriks
napisao svojom „maloj devojčici“ našlo se na desetom.
 
Anketu je sprovela britanska kompanija za životno osiguranje "Beagle Street" kako
bi podstakla Britance da budu romantičniji 14. februara.

PISMA KOJA SU ZAUZELA PRVIH 10 MESTA
 
2) PISMO VINSTONA ČERČILA SUPRUZI KLEMENTAJN (1935)
 
„Draga moja Klemi, u svom pismu iz Madrasa napisala si reči koje su me dirnule,
o tome koliko sam obogatio tvoj život. Ne mogu da ti opišem koliko me je to
 usrećilo, a kada bi postojali ljubavni računi, zauvek bih ti ostao dužan.“
 
3) PISMO DŽONA KITSA KOMŠINICI FANI BRAUN (1819)

„Ne mogu da postojim bez tebe. Ja zaboravljam na mnoge druge stvari, ali
svaki put kad tebe ugledam moj život se zaustavi i ne vidim dalje. Upila si
 me u sebe.“

............

................




4) PISMO ERNESTA HEMINGVEJA MARLEN DITRIH (1951)
 
„Ne umem da ti opišem kako se se svaki put kad obavijem ruke oko tebe osetim kao da
sam kod kuće.“
 
 
5) NAPOLEON I DŽOZEFIN (1796)
 
 
„Otkad sam otišao od tebe, stalno sam potišten. Moja sreća je pored tebe. Neprestano
se sećam tvojih dodira, suza, tvoje brižnosti. Šarm neuporedive Džozefin neprestano
pali sjajni plamen u mom srcu.“

6) PISMO RIČARDA BARTONA ZA ELIZABET TEJLOR (1964)
 
„Moje slepe oči očajavajući čekaju da te vide. Ti, naravno, ne shvataš, E.B., koliko
fascinantno lepa si oduvek bila i koliko si na neobičan način stekla posebnu i opasnu
ljupkost.“
 
7) KRALJ HENRI VIII I ANA BOLEN (1527)
 
„Želim da znam kakve su tvoje namere po pitanju naše ljubavi. Moram da dobijem taj
odgovor, jer sam više od godinu dana ranjen strelom ljubavi, a još nisam siguran da
li ću da propadnem ili će se za mene naći mesta u tvom srcu.“
 
PISMO BETOVENA MISTERIOZNOJ „BESMRTNOJ LJUBAVI“
 
„Iako sam i dalje u krevetu, moje mislili i izvan njega, tebi, moja Besmrtna Ljubavi.
Nastavi da me voliš i nikad ne potcenjuj verno srce tvoje ljubavi. Uvek tvoj.
Uvek moja. Uvek naši.“
 
9) PISMO DŽERALDA FORDA BETI FORD NEDUGO NAKON ŠTOJOJ JE

DIJAGNOSTIFIKOVAN RAK DOJKE (1974)
 
„Nikakve pisane reči ne mogu adekvatno da izraze našu duboku, duboku ljubav. Mi svi
znamo koliko si divna i mi, tvoja deca i tata, probaćemo da budemo jaki isto koliko
i ti. Vera u tebe i Boga održaće nas. Naša ljubav je uz tebe zauvek.“

10) PISMO DŽIMIJA HENDRIKSA „NJEGOVOJ DEVOJČICI“
 
„Sreća je u tebi. Zato zbaci lance sa svog srca i pusti sebe da procvetaš kao slatki
cvet, što i jesi. Ja znam odgovor – samo raširi svoja krila i oslobodi se.“


blic.rs

Dear, dear Brenda, pisma Henrija Milera


Pismo voljenoj 25.4.78


U pisanju ljubavnih pisama ti si prava kraljica! Nenadmasna.
Mila moja, celog sam dana mislio (izmedju pisama) gde li si. Nadam se da si bila u Neptunovom narucju, a ne u narucju neke filmske zvijezde.
Vidim te u vodi, stopljenu sa Neptunom, kako pustas njegovim umislim valima da ti ljube svaku pojedini dio tjela. I kako se nasladjujes- oplakivana Vaseljenom, sjajem i glicerinom. Kako bi bilo divno kad bih bar mogao plivati uz tebe, ili cak na tvojim ledjima! Kad si mi rekla da ne mozes nositi onu ljepu japansku bluzu koju ti je Paul poklonio, naprosto sam se zgranuo. Odvise njezna koza! A koliko je ta koza podnjela modrica, ogrebotina, udaraca, slomljenih kostiju i cega sve ne. Ti si utjelovljeni "okimoron". I k tome pravi nebojsa. Vjecno sanjarim o tome kakva bi divota bila naprosto prolezati kraj tebe jednu noc. Nesto kao ostvaren san. Istina je dakle da ne volis. Da si me oduvjek voljela- odvajkada. To je upravo nevjerovatno divno. Najradije bih zagrlio sam sebe. Ponesto si se promjenila otkada se poznajemo. Tvoje prave osobine dolaze vise do izrazaja; sve se bolje upoznajemo, da tako kazem, iako je mozda smjesno tako sta reci. Dobro se drzis. Cini se da si imuna na vecinu zenskih slabosti. Nije da si muskobanjasta. Nisi, nego samo dobro poznajes svoj um, svoje navike i svoje slabe i jake strane. Obicno si izvrsno raspolozena. I obicno si osetljiva na dodir i na tres touchable.
Za vecerom sam pricao o tome kako sam prvi put ugledao kucu svojih predaka u Minderman Weser u Njemackoj. Kako sam kada sam video robnu kucu ocevog oca, rekao sebi: " Kako je uopce mogao otici iz ovog prelepog sela u Ameriku!" (Ali oba su mi se djeda radije odselila iz Njemacke nego da postanu vojni roboti) A njihova unucad ugledala se na njih. Hvala budi Alahu!
Mila moja, uzdam se da mi neces zamjeriti ako ovde prekinem. Zbilja sam ispumpan. Jos cu samo dodati da te svakim danom sve vise i vise volim. Nikada mi nije dosta tebe, njezna moja, elegantna kraljice harema. Citaj i dalje Razocarane. Uz njih ces odrasti, probuditi se i postati jos vise ono sto jesi.

Tvoj voljeni
Henry

Ivan Turgenjev Mariji Savinoj



Maria Gavrilovna SAVINA (1854-1915)


Spasko, početak leta, 1880.


Mila Marija Gavrilovna, ipak ovo ne liči ni na šta. Već je treći dan kako je u Spaskom božanstveno vreme, od jutra do večeri šetam u parku ili sedim na terasi i trudim se da mislim, razmišljam o raznim stvarima, a negde duboko, na dnu duše, neprestano zvuči jedna ista nota. Meni se čini da razmišljam o godišnjici Puškinove smrti i najednom uočavam da moje usne šapuću: „Kako bismo noć proveli... i šta bi bilo potom? A, Bog će to znati!“ i odmah uz to dolazi saznanje da to nikad neće biti i da ću ja u neznani kraj, bez uspomene na nešto što nikada nisam osetio. Meni se zbog nečega čini da se mi nikada nećemo videti: u vaše putovanje u inostranstvo nisam verovao i ne verujem, ove zime neću doći u Petrograd, i vi pogrešno korite sebe što me nazivate svojim grehom. Avaj! Ja to nikad neću biti. Ako se možda i vidimo, posle dve-tri godine, ja ću već sasvim ostariti, vi ćete krenuti određenim putem vašeg života i od pređašnjeg neće ostati ništa. Za vas, ni po jada, sav život je pred vama, a moj - iza mene. Taj čas u vagonu, kad sam se osetio skoro kao dvadesetogodišnji mladić, bio je poslednji plamičak kandila koje se gasi. Teško mi je da objasnim samom sebi koje ste osećanje probudili u meni. Jesam li se u vas zaljubio, ne znam: ranije je to kod mene bivalo drukčije. Ta neodoljiva čežnja za spajanjem, za osvajanjem, za predavanjem sebe kada se čak i čulnost gubi u nekoj tananoj vatri... Verovatno, ja govorim koješta, no bio bih neizrecivo srećan kad bih ... kad bih... A sada, kad znam da to ne može biti, ne mogu reći da sam nesrećan, čak ne osećam neku naročitu melanholiju, ali mnogo mi je žao što je ona volšebna noć izgubljena zauvek, ne dodirnuvši me svojim krilom. Žalim zbog sebe, a smem dodati, i zbog vas, jer sam uveren da ni vi ne biste zaboravili tu sreću koju biste dali meni. Ne bih vam pisao sve ovo kad ne bih osećao da je ovo pismo oproštajno. I ne u tom smislu da će se naša prepiska prekinuti - o ne, ja se nadam da ćemo mi često razmenjivati misli: ali vrata koja su se bila upola otvorila, ta vrata iza kojih se nagađalo nešto tajanstveno, čudesno, zatvorila su se za svagda. No, sada dosta o tome. Bilo je... (ili nije bilo) i otišlo u nepovrat. Sve mi to ne smeta da vam poželim sve najbolje na svetu i da u mislima ljubim vaše drage ruke. Na ovo pismo ne morate da odgovorite, a na prethodno odgovorite.

Vaš I. Turgenjev

P.S. Molim vas da se ne uznemiravate zbog budućnosti.
Ovakvo pismo vi više nećete dobiti.

Kada su iščezla ljubavna pisma? Kada su nestala iz običnog života i postala samo deo slatkog sećanja za one koji su imali tu sreću da vole i budu voljeni u neko drugačije, mnogo naivnije i romantičnije vreme? Ljubavna pisma još postoje samo u knjigama i u filmovima, i tek ponekad na forumima na netu.

FRANC KAFKA

Kad je Franc Kafka umro, u njegovom pisaćem stolu pronađeno je ovo pisamce naslovljeno na njegovog dugogodišnjeg prijatelja Maksa Broda:
 
Dragi Makse, moja poslednja želja: sve što ostavljam za sobom (dakle, u ormaru za knjige, u komodi, u pisaćem stolu, kod kuće i u uredu, ili je bilo gde odneseno pa ti nađeš), dnevnike, rukopise, pisma, tuđa i moja, beleške i tako dalje, neka se sve odreda spali nepročitano, a isto tako i svi moji spisi ili zapisi koji se nađu kod Tebe ili kod drugih, od kojih ih zatraži u moje ime. Pisma koja Ti ne budu hteli dati neka bar sami pošteno spale...

Tvoj Franc Kafka.  
 
Kafka je neprestano težio ženidbi i braku. U 'Pismu ocu', pismu koje nikada nije poslao, napisao je:
 
Oženiti se, osnovati porodicu, uzeti svu decu koja dođu, održati ih u ovom nesigurnom svetu, i čak još malo voditi, najviše je, po mom mišljenju, što uopšte može uspeti nekom čoveku. Što to prividno lako uspeva mnogima nije nikakav protivdokaz, jer, prvo, uspeva to stvarno malobrojnima i, drugo, većinom ti malobrojni ne 'izvode' to, nego se to s njima naprosto događa; to nije, doduše, ono najviše, ali još uvek je vrlo veliko i vrlo časno (pogotovo što se ono 'izvoditi' i 'događati se' ne može se potpuno razdvojiti jedno od drugog). I konačno, ne radi se o tom najvišem, nego samo o nekakvom dalekom, ali pristojnom približavanju; nije ipak potrebno odleteti nekuda ravno do sunca, ali je svejedno potrebno dopuzati do nekog čistog mestanca na zemlji, koje katkada obasjava sunce i gde se čovek može malo ogrejati...  
 
Kafka je u toku Prvog svetskog rata oboleo od tuberkuloze, koja je u to vreme bila gotovo neizlečiva bolest. Godine 1920. napušta službu i od tada se leči po raznim sanatorijumima, ali bez naročitog uspeha. Tek tada pošlo mu je za rukom da se otrgne uticaju svojih roditelja i da se preseli u Berlin, gde je živeo oko godinu dana s ortodoksnom Židovkom Dorom Dyamant. Pred kraj života bolest zahvata i grlo pa više ne može ni da govori i sporazumeva se s okolinom samo pismenim putem.
 
Umire u sanatorijumu Kierling kod Beča 3. juna, u četrdesetoj godini života. Sahranjen je na židovskom groblju Strašnice u Pragu.

FRANC KAFKA&MILENA JESENSKA

Kafkino pismo Mileni Jesenskoj:
(Četvrtak)
 
Eto, Milena, ležim na ležaljci, pre podne, go, pola na suncu, pola u senci, posle skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam, previše lakosan, obletao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da su (već, ili još, to je isto) kao slabačka deca čuli kako ih zove glas i prestravili se i nisu hteli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak im je razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali otkud je taj užasan ton dospeo upravo u taj glas - je li to bila slabost njihovog uha ili snaga tog glasa - niti su znali, zato što su bili deca, da je glas već pobedio i ugnezdio se pomoću tog unapred poslatog, slutnjom ispunjenog straha koji su osećali zbog tog glasa, a čime još nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još veoma neizvesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče - dakle, tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.  
 
Jedna osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi, to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne zaboravim, i u strahu.
 
Ponekad imam utisak da imamo sobu sa naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno, da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red, kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. Vi se žalite, Milena, na neka pisma, čovek ih okreće i prevrće i ništa, a ipak su to, ako se ne varam, upravo ona pisma u kojima sam Vam bio tako blizak, tako stišan u krvi, stišavao Vašu, tako duboko u šumi, tako smiren u miru, da čovek poželi da kaže samo toliko da se kroz krošnje vidi nebo, samo to, i ništa drugo, i da posle jednog sata kaže opet to isto, i tu svakako nema „Ni jedna jedina reč koja ne bi bila dobro promišljena". I to ne traje dugo, najviše jedan trenutak, uskoro se opet javljaju trube besane noći. Promislite i to, Milena, kakav dolazim k Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.
 
I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena. Vi stojite čvrsto kraj jednog drveta, mlada, lepa, Vaše oči svojim zracima obaraju patnje sveta. Igramo se "škatule", ja se u senci šunjam od jednog drveta do drugog, sad sam nasred puta, Vi mi dovikujete, opominjete me na opasnosti, hoćete da mi ulijete hrabrost, zapanjujete se zbog mog nesigurnog koraka, podsećate me (mene podsećate!) na ozbiljnost igre - ja ne mogu, padam, već ležim. Ja ne mogu istovremeno osluškivati strašne glasove unutrašnjeg bića i Vas, ali mogu slušati šta oni govore i to Vama poveravati, Vama kao nikome na svetu.

Vaš F.

 
subota uveče
 
Žuto pismo još nisam primio, vratiću ga neotvoreno. Ako sad ne bi bilo dobro da prestanemo jedno drugom da pišemo, značilo bi da se strahovito varam. Ali ja se ne varam, Milena. Neću o tebi da govorim, ne zato što to nije moja stvar, to jeste moja stvar, nego neću o tome da govorim.  
 
Dakle, samo o sebi: Ono što si Ti meni, Milena, meni van ovog celog sveta u kojem živimo, toga nema na svim tim svakodnevnim parčićima papira koje sam Ti pisao. Ta pisma, takva kakva su, ne pomažu ničem, nego služe samo za mučenje, a ako ni mučenja u njima nema, onda je još gore. Ona ne služe ničem nego da upriliče jedan dan Gminda, da upriliće nesporazume, stid, skoro trajan stid. Hteo bih da Te vidim onako sigurnu kao prvi put na ulici, ali pisma više smućuju nego čitava L. ulica sa svom svojom larmom. Ali čak ni to nije presudno, presudna je moja nemoć, koja raste s pismima, to je nemoć da se pisma prevaziđu, nemoć u odnosu na Tebe kao i na mene - hiljadu pisama od tebe i hiljadu želja s moje strane neće me razuveriti u to - presudan je ovaj neodoljivo jak glas (jak možda usled te nemoći, ali svi razlozi ostaju ovde u tami), formalno Tvoj glas, koji me poziva da se ne mičem i ćutim. I tako je još sve što se tiče Tebe nerečeno, ono što bi se odnosilo na Tebe, dabome, najčešće stoji u tvojim pismima (možda i u tom žutom, ili tačnije: to stoji u telegramu kojim tražiš da ti se pismo vrati) često u delovima pisama, kojih se plašim i od kojih bežim kao đavo od posvećenog mesta.
 
Čudnovato, i ja sam hteo Tebi da telegrafišem, dugo sam se poigravao tom mišlju, posle podne u krevetu, uveče na Belvederu, ali radilo se samo o tekstu: "Molim izričiti i saglasan odgovor na podvučena mesta u poslednjem pismu."
 
Najzad mi se učinilo da je u tom toliko nepoverenja, neosnovanog i ružnog, pa nisam telegrafisao.
 
Tako sam sad, ne radeći ništa drugo, do pola dva noću sedeo nad tim pismom, gledao ga i kroz njega Tebe. Ponekad, ne u snu, imam ovu predstavu: Lice ti je kosom prekriveno, polazi mi za rukom da je razdelim i razmaknem. Pojavljuje se Tvoje lice, prelazim ti rukom po čelu i slepoočnicama i onda ti obuhvatim lice rukama.

Budući da volim Tebe (volim Te, dakle, ti koja teško shvataš, i kao što more voli sićušan oblutak na svom dnu, upravo tako i moja ljubav preplavljuje tebe - pa neka sam opet kod Tebe oblutak ako to nebesa dopuštaju), volim i celi svet kojem pripada i Tvoje levo rame, ne, najpre je bilo desno i zato ga ljubim kada mi se prohte (i kad si Ti toliko dobra da smakneš bluzu s njega), i kojem pripada i levo rame, i Tvoje lice nada mnom u šumi, i mirovanje na Tvojim gotovo obnaženim grudima. I zato imaš pravo kad kažeš da smo već bili jedno, i ja se uopšte toga ne bojim, štaviše, to je moja jedina sreća i moj jedini ponos, i ja to nipošto ne ograničujem na šumu.

Pisati pisma znači razotkriti se pred avetima, što one lakomo iščekuju – napisao je Franc Kafka u jednom od svojih pisama Mileni.
 
Aveti su kao istina – neuhvatljive, neobuzdane, lutaju po prostoru i vremenu, zaustave se samo za trenutak na nekoj raskrsnici ili u nečijem snu da izazovu, a onda iščeznu u senke.
 
Sudbina Milene Jesenske, najsnažnije ljubavi u životu Franca Kafke, koju je nazvao svojim morem, probudila je u meni želju, nakon čitanja Pisama Mileni, šezdesetih godina proslog veka, da saznam nesto više o njoj, da eventualno pronađem njena izgubljena pisma.
 
Milena Jesenska je bila novinar, dopisnik praske Tribune i drugih listova iz Beča, u vreme između dva Svetska rata, slobodoumna i samosvesna žena. Ona je prva shvatila veličinu Kafkinog dela koji je rođen u Českoj, a pisao na nemačkom jeziku. Prevodila je njegove pripovetke i uvela ga u svet literature. Kafka joj je bio ne samo neizmerno zahvalan, već i smrtno zaljubljen u nju. Ali, Milena je bila udata, nije joj bila dozvoljena ni prepiska sa Kafkom. Ipak, iz njegovih pisama mogli su se naslutiti njeni odgovori.
 
Počela sam da istražujem život Milene Jesenske. Pisala sam prijateljima u Prag, u nadi da ću saznati još nešto, sem onog što je Kafka napisao u Pismima Mileni. Međutim, te godine su u Pragu bile vreme kada su se sva vrata zatvarala preda mnom, kao da je postojala zavera ćutanja. Arhiv Tribune bio je nedostupan. Čak ni u Muzeju Franca Kafke nisu bili predusretljivi. Moje interesovanje prihvatili su sa podozrenjem. Tako mi nije preostalo ništa drugo već da čitam ono do čega sam mogla da dospem, Dnevnik Franca Kafke, njegov Zamak , nedovršene rukopise i sve ono što je pre toga objavio.
 
Ali, najviše sam saznala o Mileninom načinu mišljenja iz njenih feljtona do kojih sam ipak došla. Milica Vujičić, sa Katedre za istoriju umetnosti Beogradskog univerziteta, donela mi je iz Praga foto-kopije Mileninih feljtona koje je nakon mnogo peripetija pronašla u podrumu gde se čuva Tribuna iz 1920-1930. Feljtone mi je prevela koleginica sa Radija, Milada Pavlović.
 
Nastavila sam istraživanje o Mileninom životu. U knjizi Margarete Buber-Nojman Zatočenice Hitlera i Staljina pročitala sam da je autor ovog dela bila s Milenom Jesenskom do poslednjeg dana njenog života, 17. maja 1944. godine, kada je umrla u svojoj 48. godini. Iz odgovora koje joj je Kafka slao, mogle su se naslutiti i njene reči: Tvoja mudrost i gordost nisu mogle da prihvate privid. Polovičnost je van tvog sistema, a ja sam shvatila da naša sudbina nije naša, već da ona traje u nama, te stoga njome ne možemo upravljati. Ja ću ti ipak ostati večni pratilac i ti ćeš jednom otkriti moju vernost negde na drugoj strani sveta.
 
Milena je, dakle, ispunila svoje obećanje Kafki. Nije ga napustila ni dve decenije nakon njegove smrti, kada je stavila žutu zvezdu na rukav i dobrovoljno se pridružila Jevrejima koji su odvedeni u logor. Pošla je za njim – na drugu stranu sveta – kako piše u jednom tekstu, objavljenom u Tribuni 21. juna 1921. pod pseudonimom A.X. Nessey, kako je često potpisivala svoje tekstove.
 
Margareta Buber-Nojman upoznala je Milenu u logoru Ravensbrik i postala njen poverenik i jedini prijatelj. Ona će kasnije napisati knjigu Milena Kafka's Freundin. Ali, trebalo je da prođe mnogo vremena da njeno delo odjekne u svetu. Naime, prema Margareti Buber-Nojman postojalo je nepoverenje kao i onih dana kada je u Ravensbrik dovedena iz koncentracionog logora u Karagandi / Kazahstan/, gde je bila zatočenik NKVD-a. Sovjetska policija predala ju je 1940. berlinskom Gestapou. Njenim rečima, da su je nakon pet godina prinudnog rada u kazahtanskom logoru, Rusi predali Gestapou, bilo je zaista teško poverovati, i to je prva učinila Milena Jesenska.
 
Margareta je nije zavolela samo zbog toga, veš i zato što je Milena bila ličnost snažnog duha i svetlog pogleda, kako je predstavila u svojoj knjizi. I u Kafkinim pismima moglo se pročitati - poput mora, svetlost koja zrači cak i kada je više nema, - i onda kada kažu da nije postojala sem kao žena kojoj je čuveni pisac slao ljubavna pisma. Mozaik njihove prepiske ipak se mogao sklopiti. Kafkina ljubav, kao što je ona verovala, nadživela je njihovo bivstvovanje. Moralo je da prođe vreme da bi se to dokazalo – doba iskušenja, proba, inicijacije, smrti...
 
Poslednje dane svog života Kafka je proveo u sanatorijumu Kirling kod Klosternojburga u Donjoj Austriji. Tamo ga je posećivao njegov verni prijatelj Maks Brod. Kraj njega je bila i Dora Dijamant, o kojoj pišu kao o poslednjoj Kafkinoj ljubavi. Ali, u poslednjem pismu koje je on pisao, toliko je bio slab da nije uspevao da završi rečenicu. To je učinila ona, Dora Dijamant. Napisala je zatim adresu Kafkinih roditelja. Da li je Franc svoje poslednje pismo želeo njima da uputi...?
 
Gde su nestala Milenina pisma? Da li ih je tog proleća Franc Kafka uništio ili je to neko drugi učinio?
Pokušala sam da odgonetnem odgovore Milene Jesenske, da odgovorim umesto nje na pisma koja bi bila poput njenih. Naše je doba vreme novih zaborava i vaskrsnuća, drugih verovanja i simbola. Nastojala sam da prizovem te prohujale godine. Kada sam završila Milenina pisma i predala ih izdavaču, jedne noći probudio me je urednik i upitao - da li sam ih odista pronašla?
 
Tog istog proleća, kako mi je pisao Ernst Pavel, autor The Nightmare of Reason iz Grejt Neka kraj Njujorka: U Francuskoj se događaju neverovatne stvari. Francuzi su konačno otkrili Evropu. Izložba o Beču – Apocalypse Joyeuse – u Muzeju Pompidu – nouvel vague.

Vitrine svih knjižara su pune prevoda. Bio sam u Parizu kada je Margaret Buber-Nojman, o kojoj Vi pišete, dobila nagradu za najbolju knjigu prevedenu te godine na francuski jezik – O Mileni Jesenskoj.

Sada u svojoj 86. godini, pozvana je u Pariz i gotovo je neverovatno da je s obzirom na sve ono kroz šta je prošla – fizički i intelektualno u odličnom stanju. Kupio sam i zbirku Mileninih članaka "Vivre", koje je sakupila Dorothea Rein 1985. I izvinite za unakazivanje srpskog jezika – nous sommes tous des Juifs allemands... Ernst Pavel je dobio nagradu za The Nightmare of reason, najvišu američku nagradu za biografsko delo. Pavel je godine pred Drugi svetski rat proveo u Beogradu i radio u knjižari Gece Kona, što je vrlo zanimljivo, ali trenutno nije predmet našeg interesovanja. Ukoliko se moja osnovna želja zaturila, bila je da zabeležim: gotovo istovremeno pojavu tri knjige o Mileni Jesenskoj, nakon četrdeset godina od dana kada je njeno srce prestalo da kuca.
 
Da, moj odgovor uredniku je glasio:
 
Sve ličnosti u knjizi istinite su, kao što su autentični geografski pojmovi i vreme u kome se sve ovo zbivalo. Izmišljeni su samo neki događaji. Ali, da su morske struje odredile drugi pravac vetrova nad Evropom, mozda bi se sve događalo kao što je ovde zapisano.
 
Knjigu Milenina pisma Kafki objavila je 1988. godine Književna zajednica Novog Sada. Sada se ova zamišljena pisma objavljuju sa Kafkinim autentičnim pismima Mileni Jesenskoj. Kafkina pisma, koje sam koristila, prevodi su Zdenke Brkić.
 
Ana Somlo, avgust 2005
________________
 
Milena Jesenska je rođena je avgusta 1896. u Pragu kao drugo dete uglednog profesora Jesenskog. Imala je 17 godina kada joj umrla majka; bila je jedno vreme u manastiru, a potom je završila žensku gimnaziju. Nakon dve godine medicine napustila je fakultet i posvetila se novinarstvu. Sa Ernestom Polakom upoznala se 1914. i ubrzo udala, iako otac nije odobravao tu vezu. Kada je Kafka sreo Milenu, u jesen 1919. u jednoj umetničkoj kafani u Pragu, njen brak se već raspadao. Oktobra te godine Milena je pisala Kafki, tražeći dozvolu za prevod njegovih priča. Tako je počelo... Usledila su brojna, duga pisma – svojevrsna svedočanstva o velikom piscu, ali i štivo velike literarne vrednosti. Četiri godine kasnije, 1923, Kafka je umro, ne dočekavši Milenin razvod koji se desio te iste godine. Jesenska je postala uspešna publicistkinja, borac za prava i slobodu i deo tadašnjeg pokreta češke avangarde, u kojem upoznaje svog drugog muža Jaromira Krejcera, sa kojim je imala ćerku. Gestapo ju je uhapsio novembra 1939. Deportovana je u koncentracioni logor „Ravensbrik", gde je i umrla maja 1944. godine. „U Kafkinim pismima Mileni", napominje Aćin, „prepliću se varljivo osećanje sreće i blaženstva, očaj, strah, bezumno samouništavanje, ali i radost, snovi, maštanja. Ukratko, život. Bogat život. Bio je to raskošan odnos, uprkos činjenici da su proveli zajedno tek dva dana i da je ona, makar i samo formalno, bila udata žena. Sem Kafkinih pisama u autentičnom redosledu, knjiga „Pisma Mileni" sadrži i njena pisma upućena njegovom prijatelju, kao i hronologiju njihovih života u razdoblju od 1919-1924. godine.

Pismo Azri

Ne mogu otici, draga princezo, prije nego bar pokusam razumjeti ono sto
nam se dogodilo, ono sto nam se moglo dogoditi da smo bolje znali sta
nam se nudi, ono sto sam od tebe dobio i ono sto sam mogao dobiti da sam
znao, da sam bio sposoban, primiti, ono sto sam ti zelio dati i sto sam
ti mozda i dao. Bio bih veoma iznenadjen, bio bih zapravo beskrajno
tuzan, ako se ti i ovo pismo ne biste nasli; to bi znacilo da mi ni ti
nisi pomogla da ostavim negdje bilo kakav stvaran trag i da sam krivo
razumio ono sto sam s tobom imao. Zato ti pismo ostavljam ovdje, zajedno
sa ovom svojom ostavstinom: ako ga nadjes dobro sam razumio i ovaj
pokusaj ima razloga, a ako ga ne nadjes jasno je da sam imao krivo i da
je sve ovo, da je naprosto sve - bez razloga. Zato ti pismo i svoju
ostavstinu ne saljem postom i zato moj (nas?) domacin ima uputstvo da,
ako ne dodjes do kraja novembra, sve ovo baci.

Kad god sam razmisljao o svom zivotu, kad god sam pokusao u cjelini
sabrati svoj boravak na svijetu, dogadjalo mi se isto: sve sto sam
pamtio, sve sto je ispunjavalo moje dane i godine, curilo mi je izmedju
prstiju koji su ostajali cisti i suhi. Curilo kao pijesak. Stari su
naucavali da je bilo jednom zlatno doba, da je nakon njega doslo
broncano, a onda, s ljudima ili za ljude, zeljezno doba. Ja, po svemu
sto vidim, zivim u dobu pijeska, u dobu ciste sadasnjosti sastavljene od
sitnica, od najcistijih cestica koje ne odrazavaju i ne pamte, u kojima
se ne moze ostaviti trag i koje se ne mogu upamtiti jer ni one ne
ostavljaju trag. Naprosto pijesak. Svaka inventura mog zivota prije tebe
davala je isti rezultat: mnogo sitnica, bezbroj pjescanih cestica koje
se ne mogu povezati u bilo kakav oblik i u kojima ne mogu prepoznati ni
sebe ni stvarnost jer u njima nema i ne moze biti oblika.

Onda si dosla ti i s tobom jedno sasvim novo osjecanje, mozda cak jedno
drugacije iskustvo. Ne znam kako bih to nazvao, ne znam to ni opisati,
ali je valjda (nadam se) i kod tebe tako pa ti ne moram ni objasnjavati.
Naprosto, bilo je u svemu tome stvarnosti, bilo je trenutaka u kojima
sam istovremeno osjecao i znao da se nesto zaista dogadja i zaista meni,
da imam, i u sebi i objektivno, nesto oko cega se mogu okupiti moja
sjecanja, moje zelje, moja osjecanja i moje misli. Ako bih smio
posegnuti za jednom izlizanom metaforom, rekao bih da je nasa ljubav kao
klepsidra u koju se moj pijesak mogao usuti i tako bar izvana dobiti
oblik, mjeru, razlog. Zato mi ono nase znaci tako mnogo i zato ovaj
pokusaj i zato nada da ces naci ovo pismo, zato molba da dodjes i da ga
nadjes.

Odlazim jer si me ti zamolila da odem i tu je sve sasvim jasno i sasvim
je u redu. Svi razlozi za to su, medjutim, posve krivi i zbog njih
stvari ne mogu biti u redu. U nama i medju nama nema razloga za tvoju
molbu i za moj odlazak. Ti si to trazila zbog tupe premorenosti
svakodnevnicom koja se rasipa iz ocajnicke potrebe da se nesto promijeni
pa makat ovo i ovako, iz glupe nade da ce se zivot lakse podnositi ako
se nesto u njemu stalno mijenja. Zamolila si me da odem iz razloga koji
su sasvim vanjski, koji s nama nemaju doslovno nista. To su krivi
razlozi na koje ne smijem pristati, a ja eto pristajem i odlazim. To
nije u redu, a upravo to mi se dogadja oduvijek i u svemu. I pogotovo
nije u redu sto ne osjecam ocajanje, bol, bijes... Samo tupo pristajanje
i blaga, jedva jasna potreba da razumijem i mozda objasnim.

Dževad Karahasan

PISMO

Odkud ti davni akordi zaboravljeni u meni?
Bol, patnja I suze. Secanje na nas I na nesto sto je nekad bila ljubav… uspomene snov , zelje.
Oni su me naterali da ti kao I bezbroj puta do sada pisem I da po ko zna koji put pogazim svoj ponos I klecim pred tobom. Pokusavam da svoje emocije sakrijem , ali kako kada one same izbijaju iz mene. Moj temperament je jaci od svake opasnosti-on je deo mene. Deo jedne devojke koja cuva ponos I suzu u ocima a srecu I tugu u srcu. A ona se otvara pri prvom snegu, letnjem pljusku, dragoj pesmi.
Ova noc je polarna, a ja vise ne mogu da vidim ljubav-osetim je. Ove noci tuznomislim, osecam, pisem ti…
Pisem o jednom ugasenom vulkanu I jednom ugasenom suncu. Krv, ruza, srna…ma nije to nista, to samo boli sto ljubav umire. Ovo je bluz Dzoe Koker… ovo je nasa prica o dalekoj ljubavi. Nekads smo bili obale a reka bese ljubav. Reka je otekla, a ostale su samo dve puste obale.
Pitam se da li nekad nasa klupa u parku pati za nama-klupa na kojoj su jedne julske noci ocajnicki umirali stihovi pesme “nema nas vise”… oprosti mi sto te volim, to mi je kazna bozja, ali ako iz srca iscupam ovu ljubav, iscupacu I njegov koren. Volim tvoje crne oci, tvoj osmeh, tvoje reci…
“rastanak je za ljubav isto sto I vetar za vatru-malu gasi, veliku jos vise rasplamsava…” Ivo Andric je potpuno u pravu. Kajem se. kazu covek uci na greskama, ali ja uvek, uvek gresim. Mozda je moj zivot samo jedna velika greska?
Za kajanje je isuvise kasno-dani su neizdrzivi bez tebe, placem, budim se u uszama, zivim u suzama… zasto si odjednom tako hladan?
Zar posle svega ne osecas nista prema meni? Ne znam da li si me lagao kada si mi govorio da me volis, ili lazes sada kada govoris da ti je svejedno I da nista ne osecas prema meni… sada vise nismo zajedno. Ni sanjala nisam da tako mali I beznacajan u mom zivotu mozes da postanes moj zivot, moje sve. Zar si mogao preko noci sve da zaboravis? Sumnjam…poznajem te dovoljno da ti u ocima vidim da me jos uvek volis. Mozda… znam da si u ovom trenutku daleko od mene, a tako jako osecam tvoje prisustvo pored sebe. Koracam kroz jezivu tamu…osecam na obrazima vrele tragove suza…plasim se zivota bez tebe, jednostavno…nemam snage!
Odlicno znam da ne mogu a isto tako znam da moram. Ali postacu imuna. Navikla sam da me zivot siba nalik ovom vetru. Tama je svuda oko mene. Tama I monotona tisina koja izaziva jezivi strah od samoce.
Plasim se te praznine koja lezi u mom srcu, a ona je nastala kada si ti otisao. Za sobom si ostavio samo puste zelje I secanja. Dajem sebi laznu nadu d aces se vratiti. Da ce se vratiti oni srecni dani. A tebe nema…iz mog zivota si se iskrao I otisaodaleko ostavljajuci za sobom beli trag bivse ljubavi.
Nocas u moju casu kaplje gorcina penusavog bola. Opet sam sama sa svojim zivotom I bez smisla u njemu. Plima secanja po ko zna koji put navire –uspomene na srecne dane, na nas…I more suza… mozda mi se nekad vratis…ponekad I vozovi zalutaju na stare perone. Po nekad ugrabim od ana malo svetlosti pa je sakrijem pod noktima za tebe. Cesto zivim od proslosti, I u njoj. Pricam o jednim tuznim ocima I laznom momku. Bese nekad polarna noc, I uzareno sunce…bese nekad ljubav necija.
Kasno je …
Za sat vremena I jutro ce doneti novi dan…
Idem mu u susret I pitam se sta li mi donosi?
Zurim…
Zbogom,
Tvoja (bez) znacajna


Autor nepoznat