Zvonko Milojević (rođen 30. avgusta 1971. u Jagodini) je bivši srpski fudbalski golman.
Karijera
Za prvi tim Crvene zvezde debitovao sa 17 godina i to u revanš meču UEFA kupa Keln-Crvena zvezda (3:0). Ostaće upamćen i po tome što je branio u verovatno najznačajnijem meču srpskog klupskog fudbala, Crvena zvezda - Kolo Kolo (3:0), za titulu klupskog prvaka sveta 1991. godine u Tokiju.
Po odlasku iz Zvezde imao je ponude iz Anderlehta i Porta, ali se zbog problema sa papirima i dozvolama, odlučio da ode u Anderleht. U Anderlehtu je bio od 1997. do 2003. kada prelazi u Lokeren. Nakon 21 godine igračke karijere, u julu 2007. odlučio je da završi karijeru. Tokom karijere, Zvonko je čak četiri puta operisao kolena.
15. novembra 2007. je doživeo nesreću na auto-putu kod nemačkog grada Ahena, dok je sa ocem fudbalera Groningena Gorana Lovrea putovao iz Belgije ka Srbiji. Nezgoda se dogodila kada je na Milojevićev Audi A6 naleteo kamion i gurnuo ga na šleper koji se nalazio ispred. Lovreov otac je prošao sa lakšim povredama, dok je Milojević zadobio prelom baze lobanje, krvarenje u mozgu, prelom donjih ekstremiteta i prelom kičme. Bio je 12 dana u komi i nekoliko puta operisan. Još uvek se oporavlja u nadi da će ponovo prohodati.
Reprezentacija
Za reprezentaciju SR Jugoslavije je odigrao 10 utakmica. Debitovao je 4. februara 1995. protiv Južne Koreje (1:0) na Karlsberg kupu u Hong Kongu, a poslednji put na golu „plavih“ stajao je 7. februara 1997. protiv Hong Konga (3:1), takođe u Karlsberg kupu.
izvor:wikipedija
Princess
Elita
Poruka : 1160
Učlanjen : 12.05.2011
Naslov: Re: Zvonko Milojević Čet 20 Jun - 13:43
Siguran sam da ću jednog dana ustati iz kolica
Vraćao sam se u Srbiju pošto sam prethodno izmirio svoje poreske obaveze u Belgiji. Na autoputu kroz Nemačku promašio sam skretanje za Keln i našao se u Ahenu. Društvo mi je pravio Milan, otac fudbalera Gorana Lovrea. Zaustavio sam svoj „audi A6“ u trećoj traci da bih video na auto-karti kako da se vratim na željeni put. Svetla kamiona odjednom su obasjala unutrašnjost automobila i začuo se ogroman prasak, a potom je nastupio mrak, tišina... ovako počinje ispovest za “Blic nedelje” Zvonko Milojević, nekadašnji golman Crvene zvezde.
Kamion s poljskim tablicama zakucao je moj automobil ispod šlepera koji je bio parkiran ispred nas. Vatrogasci su tri sata sekli lim da bi me izvukli iz automobila. Posle 12 dana provedenih u komi i brojnih povreda ekstremiteta i kičme, lekari su se začudili da sam uopšte preživeo. Govorili su da me je moje jako sportsko srce ostavilo u životu. Sumnjali su da se ničega što mi se dogodilo u životu neću sećati. Prvo su me pitali kako se zovem i kada sam rođen, a posle kako se zove čovek koji sedi pored mog kreveta. „Pa to je Zdravko, moj brat“, začuđeno sam im odgovarao. U jednoj sekundi moj život se potpuno promenio. Fudbalski klub Crvena zvezda i moj kum Dejan Stanković obezbedili su mi odlične uslove za rehabilitaciju u Ribarskoj banji.
Lična karta Zvonko Milojević je rođen u Jagodini 1971. Počeo je da trenira fudbal u istoimenom klubu sa 11 godina. Na turniru u Minhenu treneri Crvene zvezde zapazili su Milojevića i on prelazi u Beograd. Pred gol je stao sa sedamnaest godina. Proslavio se odbranama penala na Old Trafordu i Nou Kampu. Branio je za belgijske klubove Anderleht i Lokeren, u kojima je završio karijeru. U novembru 2007. doživeo je tešku saobraćajnu nesreću posle koje je ostao u invalidskim kolicima. Trenutno je na rehabilitaciji u Ribarskoj banji. Iz dva braka ima troje dece. Dejan kao brat Od Zvezde sam to očekivao jer je veliki klub, a Dejan mi je kao brat. Nekada mi je teško da se pomirim s idejom da sedim u invalidskim kolicima jer sam život proveo kao aktivni sportista, ali sam srećan što bar mogu da vidim kako moje troje dece odrastaju. Sa fizioterapeutima vežbam naporno svaki dan jer želim da se uspravim na svoje noge. Lekari ne veruju mnogo u tu mogućnost, ali sam ja siguran da ću jednog dana ustati iz invalidskih kolica i pozdraviti severnu tribinu na Marakani.
Lebac Moji roditelji Radovan i Ljubinka rođeni su u Jagodini. Radovan je bio kasapin na glasu, dok je Ljubinka radila u Fabrici kablova. Stalno su mi govorili da im je najsrećniji momenat u životu bio kada su ugledali „lebac“ umotan u beli čaršav u porodilištu 1971. godine. Taj „lebac“ su nazvali Zvonko. Kasnije su dobili mog brata Zdravka s kojim sam delio divno i bezbrižno detinjstvo. U to doba se i u radničkim porodicama u SFRJ živelo pristojno. Roditelji su nas učili dobroti i poštenju a mi smo „lelekali“ po jagodinskim sokacima. Čim sam uspeo da potrčim, omiljena igračka bila mi je lopta. Džabe, kada su svi moji drugari iz ulice i Zdravko bolje igrali fudbal od mene.
Biću golman Moju raspravu s bratom Zdravkom o fudbalu čuo je naš teča Hranislav, zvani Kenja. Objašnjavao sam Zdravku da mu je džabe što bolje igra fudbal kada ću ja jednog dana braniti gol reprezentacije. Hranislav me je odveo na trening pionira Fudbalskog kluba Jagodina. Pokazao mi je trenera mlađih kategorija i rekao mi: „Sad je sve na tebi, idi tamo i pazi da ne obrukaš roditelje.“ Otrčao sam kod trenera i odmah mu rekao da sam golman. On se nasmejao i doviknuo: „Verujem ti, ali moraš to malo da mi pokažeš na terenu.“ Počeo sam da letim iznad trave za loptom kao da mi od toga život zavisi i trener je „shvatio“ da sam golman.
Prelazak u Zvezdu Na turniru mlađih kategorija u Minhenu našao sam se kao golman Jagodine. Igrali smo sa vršnjacima iz Crvene zvezde i Radničkog iz Niša. Organizator turnira bio je Jagodinac čiji je sin umro na fudbalskom terenu. U dva meča nisu mogli gol da mi daju, pa su me ljudi iz Zvezde pitali da li sam zainteresovan da pređem u Beograd da treniram kod njih. Rekao sam im da sam još mali i da o tome moraju da pitaju moje roditelje. Nasmejali su se i posle dva meseca došli u Jagodinu, i sve dogovorili sa mojim roditeljima.
Neumoljiva Ljubinka Pristao sam i oni su se dogovorili s Ljubinkom i Radovanom da prvih šest meseci subotom i nedeljom ujutro autobusom idem za Beograd i tamo treniram ili igram utakmice, a uveče se ponovo autobusom vraćam u Jagodinu. U nedelju pred ponoć radio sam domaće zadatke za školu jer je Ljubinka bila neumoljiva. Ako padnu ocene, nema puta u Beograd i igranja u dresu Crvene zvezde.
Najmlađi golman U proleće 1986. počeo sam da stanujem u Hotelu „Srbija“ u Beogradu jer sam se definitivno posvetio fudbalu i postao član omladinskog tima Crvene zvezde. Pre podne sam išao u Četvrtu beogradsku gimnaziju, a po podne na trening. Kasnije sam delio jednu kuću u blizini Marakane sa saigračima koji nisu iz Beograda. Neke komšije u Jagodini traumirale su moju majku rečenicom: „Ne brini, Ljubinka, pre će on iz Beograda nego mi tamo da ga gledamo.“ Ta rečenica me je posebno motivisala. U jesen 1989. protiv Spartaka u Subotici debitovao sam na golu u dresu prvog tima. Dika Stojanović je povredio koleno i splet okolnosti me je doveo u situaciju da budem najmlađi golman seniorskog tima u istoriji kluba.
Nepravda Druga utakmica na Zvezdinom golu zatekla me je u Kelnu na revanš meču Kupa UEFA posle zasluženih 2:0 u Beogradu. Prvi nastup u evrotakmičenju pamtiću do kraja života jer mi je Dragoslav Šekularac, tadašnji trener, rekao: „Sine, ne brini i ovde se isto hvataju niske, poluvisoke i visoke lopte kao i u omladinskoj konkurenciji. Samo moraš brže da reaguješ jer su lopte brže i više felširane. Odlično sam branio, ali sudija je doneo nekoliko skandaloznih odluka i pobedili su nas 3:0. Beogradska štampa je opisala utakmici u Kelnu kao nezasluženi poraz Zvezde koja je dobila talentovanog golmana Zvonka Milojevića. Saigrači iz odbrane su mi u čudu govorili da sam uhvatio sto živih lopti. Bilo mi je teško zbog poraza, ali sam dobio mnogo samopouzdanja na toj utakmici.
JNA, pa bari U leto 1990. Zvezdin dres sam zamenio sivomaslinastom uniformom. Vojsku sam služio u PVO centru u Somboru. Posle nekoliko meseci prekomandovali su me u Mostar, gde sam brojao dane do odlaska u sportsku četu u Beograd, koju je vodio Stanislav Karasi. Uniformu sam skinuo pet dana pre finala u Bariju i bio specijalni gost Zvezde na spektakularnom finalu Kupa evropskih šampiona. Utakmicu sam „preživljavao“ sa tribina i bio euforičan zbog Dikine fenomenalne odbrane penala. Golman je odlučio meč. Slavio sam „ušati“ trofej u jednom kafiću na obali do jutra.
Čuveni penali Umesto da odigramo dva meča u Superkupu Evrope protiv Mančester junajteda, od UEFA je stigao dopis da će se igrati samo jedan, i to na severu Engleske. U Mančester smo stigli kao prvaci Evrope i igrom opravdali takav renome. Pančev i Savićević su promašili deset izglednih šansi i svi su nam tada govorili da je to Zvezdina najbolja igra te sezone uprkos minimalnom porazu 1:0. U trećem minutu sudija je svirao penal za domaćina i krcati Old Traford hukom je najavljivao ranu prednost Mančestera. Nisam hteo da reagujem na gol-liniji sve dok se stopalo desne noge izvođača nije približilo lopti. Čekao sam bukvalno poslednji sekund za odabir strane u koju ću da se bacim da me igrač Mančestera ne bi isfintirao. Stopalo mu je stajalo pravo kada je dotaklo loptu i znao sam da će šutirati u moju desnu stranu. Desnom nogom sam zakoračio unapred, skratio ugao i odbranio penal. Bio je to prelomni momenat moje karijere. Strane televizije su vrtele snimak moje odbrane, a u našim novinama je pisalo „Ćuran prekinuo Old Traford“. Svi su znali da sam dobar golman. Pet godina kasnije na Nou Kampu sam na isti način odbranio penal u Kupu kupova protiv Barselone. Rumunski reprezentativac Popesku je takođe šutirao u moju desnu stranu i prevario se.
Tokio Čim smo sleteli u prestonicu Japana, Vladica Popović nam je rekao da idemo na trening kako bismo se preznojili, istegli i udobnije prespavali noć pred veliki okršaj. Kada smo ušli u hotel posle treninga, prišao nam je jedan čovek iz japanske delegacije koja nas je dočekala i glasno uzviknuo: „Vi ste šampioni“. Kada ga je Vladica pitao da nam objasni te njegove reči, rekao nam je da nikada nije video fudbalsku ekipu kako pravo iz aviona istrčava na teren zbog treninga. Pobedili smo Kolo-Kolo i postali klupski prvaci sveta uprkos nepromišljenom potezu Dejana Savićevića koji je pred kraj poluvremena dobio crveni karton. Vladica Popović nam je u svlačionici kazao da se finale Interkontinentalnog kupa igra jednom u životu i da ne mislimo na brojčani zaostatak na terenu. Bila je to potvrda klase i umeća sjajne generacije Crvene zvezde.
Kumstvo Bio sam kapiten u momentu kada je talentovani omladinac Dejan Stanković sa nepunih sedamnaest godina postao igrač prvog tima. Stalno je na trening dolazio gradskim prevozom sa Novog Beograda. Iskusni prvotimci su ga mnogo zafrkavali zbog toga. Govorili su mu da ne pamte nekog ko je iz autobusa išao na treninge prvaka Evrope. Kao kapitenu takva situacija mi se nije svidela jer je svima u klubu bilo jasno da je Stanković fudbalski dragulj. Odlučio sam da ga svojim kolima vozim na trening i nije mi bilo teško da odem svakog dana po njega na Novi Beograd. Saigrači su prestali da ga zafrkavaju jer je na treninge dolazio s kapitenom. Deki mi to nikada nije zaboravio i kasnije sam bio kum na njegovom venčanju.
Kod kralja Porto je ozbiljno nameravao da me angažuje, ali su poručili mom menadžeru da sačekamo deset dana pa će nam reći šta su odlučili. Delegacija Anderlehta je imala drugačiju taktiku. Čim su sleteli u Beograd, ponudili su mi ugovor koji sam ja uz konsultaciju s menadžerom istog dana potpisao. U Briselu sam otkrio ljude koji voze brzo, a nikada ne prolaze kroz crveno svetlo i veliku odanost navijača kraljevskom klubu Anderlehtu. Pre meča sa madridskim Realom kraljevski par nas je pozvao na prijem jer im je stalo da se ne brukamo protiv španskog kraljevskog kluba. Pobedili smo 2:0 i kraljevski par je lično čestitao svim igračima Anderlehta. Karijeru sam završio 2007. u Lokerenu, belgijskom prvoligašu. Posle utakmice sa Brižom bio sam jedini golman u Belgiji koji je ocenjen desetkom u novinama. Toga leta smo Zdravko i ja sa svojim porodicama prvi put u životu bili zajedno na letovanju. Činilo mi se da život ne može biti lepši.
izvor:bliconline
Princess
Elita
Poruka : 1160
Učlanjen : 12.05.2011
Naslov: Re: Zvonko Milojević Čet 20 Jun - 13:46
Zvonkova utakmica života
JAGODINA - Uspeo sam da napravim nekoliko pokreta kukovima, zahvaljujući rehabilitaciji u Ribarskoj banji. Kada sam došao ovde bio sam prikovan za invalidska kolica, a sada sam napravio nekoliko koraka sa pomagalima. Nadam se da mi ona uskoro neće biti potrebna, priča u ispovesti za „Blic” priča Zvonko Milojević, legendarni golman Crvene zvezde koji je novembra 2007. godine u Ahenu u Nemačkoj doživeo tešku saobraćajnu nesreću, a trenutno se oporavlja u Ribarskoj banji.
Sportski disciplinovan i pun optimizma
- Čovek i nije svestan šta sve može da istrpi. Meni su lekari iz Nemačke rekli da sam bio toliko povređen, da je i mali napredak u mom slučaju - veliki. Tražili su od mene da ih o svakom pomaku nabolje odmah obavestim - kaže Milojević.
S posebnim ushićenjem Zvonko Milojević priča o prvim signalima koji ulivaju optimizam kod lekara za potpuni oporavak.
Pokazuje snimak na mobilnom telefonu od minut i 40 sekundi gde se vidi kako je napravio nekoliko koraka, što je i najveće optimiste, kada je u pitanju njegov oporavak, prijatno iznenadilo.
- U oktobru sam bio u Nemačkoj na kontroli i operaciji. Moram sedam meseci da sačekam da se ćelije regenerišu. Rekli su mi, važno je da ti hoćeš, da šalješ signale i doći će vreme kada ćeš moći sam da pomeraš noge. Uspeo sam da pomeram noge, ali sam rekao da kada budem mogao da hodam bez longeta, onda će to biti pravi napredak. Kada mi se vrate mišići koji su atrofirali, da mogu da drže moje telo, onda ću biti spreman za štake - kaže Milojević.
Baš kakav je bio dok je trenirao fudbal, disciplinovan i sportista za primer, takav je i na rehabilitaciji i to primenjuje u najznačajnijoj utakmici svog života, u kojoj se nazire da će, mimo prognoza lekara, ipak pobediti.
izvor:blic
Princess
Elita
Poruka : 1160
Učlanjen : 12.05.2011
Naslov: Re: Zvonko Milojević Čet 20 Jun - 13:49
NEKADAŠNJI GOLMAN CRVENE ZVEZDE TRI GODINE U BANJI
Zvonko Milojević: San mi je da pređem deset metara
Zvonko Milojević, nekadašnji golman Crvene zvezde, Anderlehta i Lokerena, desetostruki reprezentativac Jugoslavije, već tri godine igra najvažniju utakmicu života. Nakon teške saobraćajne nesreće koja se dogodila 15. novembra 2007. godine, ostao je nepokretan u donjem delu tela, a u Ribarskoj Banji je na rehabilitaciji.
Odskora vozi i automobil: Bivši Zvezdin golman na oporavku posle udesa Zvonko dobro pamti dan kada je došao u Ribarsku Banju. Bio je to 23. mart 2009. godine.
- Povreda je teška i delikatna i ima napretka, mada se meni uvek čini da je to presporo. Ovde sam se osposobio da pređem iz kolica u auto i obrnuto. Samo mi treba pomoć da mi neko ubaci kolica u gepek - s vidljivim naporom priča Zvonko. Kaže da ne razmišlja previše o tome šta će biti u budućnosti, već je fokusiran na kratkoročne ciljeve.
- Ovo je za mene najvažnija utakmica u životu i želim da pobedim! Ostaću u Ribarskoj Banji do narednog leta, a onda ću videti. Ukoliko ne bude napretka, vratiću se kući, u Jagodinu, kako bih bio s porodicom i tamo ću nastaviti vežbe. Trenutno svu svoju energiju usmeravam na oporavak i rehabilitaciju i maksimalno uživam u onome što mogu, a svakoga dana mogu sve više. Cilj mi je da mogu makar deset metara da pređem sam na štakama, da sam dođem do kola - govori čovek koji je sa Crvenom zvezdom osvojio sedam trofeja i u rukama držao pehar namenjen pobedniku Interkontinetalnog kupa.
Zvonku su Ribarsku Banju za oporavak preporučili lekari iz Nemačke.
- Do sada sam četiri puta radio presađivanje matičnih ćelija u Diseldorfu. Tamošnji lekari su mi rekli da je Ribarska Banja najbolja za moju povredu, jer u Evropi pored nje samo još jedna banja u Francuskoj ima takav kvalitet vode. Ovde je najbolje i najinteresantnije leti, dok zimi, kada zahladni i padne sneg, samo da te neko osudi da budeš tu - uz osmeh priča Milojević.
Bivšem reprezentativcu mnogo znači pomoć prijatelja, koji ga nisu zaboravili. Kaže da svi koji idu za Niš ili Kruševac obavezno svrate da ga posete. Viđa se sa Aleksandrom Jankovićem, Nenadom Sakićem, Aleksandrom Kristićem, zovu ga kum Dejan Stanković, menadžer Dejan Veljković i mnogi drugi.
Nisu ga zaboravili ni u Belgiji. Prošlog decembra bio je gost na utakmici Anderlehta i Lokerena, svoja dva bivša kluba, a nedavno je u razgovoru s predsednikom Lokerena Lambrehtom predvideo da će taj klub osvojiti Kup Belgije.
bliconline/youtube
Princess
Elita
Poruka : 1160
Učlanjen : 12.05.2011
Naslov: Re: Zvonko Milojević Čet 20 Jun - 13:54
Jedan krug s Milojem... Zvonko Milojević (43) krstari jagodinskim ulicama u „audiju A6“, koji su mu kupili prijatelji iz Zvezde i Partizana. Ovaj A6, čiji je stariji model vozio kada je 2007. doživeo tešku saobraćajnu nesreću, kako tvrdi Zvonko, život mu je spasao. Danas se u automobilu sa ručnim komandama ponovo rodio.
Prebrodio je strah od automobila i vožnje
Zvonko Milojević je postao prvotimac Zvezde sa 17 godina. Sa autobuske stanice u Beogradu sam je otišao na „Marakanu“. Odbranio je penale Barseloni, Mančester junajtedu, a sa 20 godina je osvojio ono što fudbaleri sanjaju u celoj svojoj sportskoj karijeri - titulu klupskog prvaka sveta. U novembru 2007. doživeo je tešku saobraćajnu nesreću kada se iz Brisela vraćao za Beograd.
- Ja se nesreće ne sećam, sećam se samo da sam promašio skretanje i da sam usporio kako bih video gde ću i gde da krenem. Onda me je pokupio kamion koji je išao iza mene. Iz „audija“ su me vadili tri sata - priča Zvonko.
Njegova supruga Marina ne voli da se seća svega kroz šta su prošli.
- Za Zvonkovu saobraćajku saznala sam od supruge Milana Lovrea, koji se sa njim nalazio u kolima. Ona mi je to dosta blago prenela, tako da sam u prvom trenutku imala utisak da se ne radi o ozbiljnoj nesreći. Međutim, kada sam saznala za operaciju i krvarenje, kao i da su tri sata izvlačili Zvonka iz auta, ostala sam bez reči - kaže Marina.
Porodica najveća podrška: Supruga Marina, Mladen i Magdalena
Uz Zvonka su njegova deca Mladen i Magdalena, koji su mu velika pomoć u kući. - Sve ono o čemu sam maštao i planirao u životu, sve mi je palo u vodu. Ne sanjam o tome da ću trčati kao nekada ali sanjam o 10 koraka. Ponekad se zapitam čime sam ovo zaslužio - kaže Zvonko, i uzima ključeve „audija“ koji je prilagođen njemu.
- Ajde da vas provozam, da vidite kako ide zmaj - dodaje uz osmeh.
Bolnica u Ćupriji
“Hvala rehabilitacionom centru Opšte bolnice u Ćupriji. Odlučio sam da budem kod kuće, ali svakodnevno vežbam. Odvezem se sam do Ćuprije i tamo radim.”
Zvonko kaže da se ponovo rodio od kako je dobio automobile sa ručnim komandama.
- Kada su mi prijatelji, moji bivši saigrači sa kojima sam 90-ih godina igrao na „Marakani“, poklonili novi A6 sa ručnim komandama, kao da sam se ponovo rodio. Prelazim hiljade kilometara, svuda po Srbiji putujem. Ne plašim se ni puteva ni kamiona, sve sam strahove pobedio.
Automobil košta 45.000 evra, a prevoz i ugradnju komandi sproveo je Zvonkov menadžer Dejan Miljković. Kada je sam, bez ičije pomoći uz pomoć mišića, prešao iz kolica na sedište automobila, Zvonko je poljubio volan i prekrstio se tri puta.
- Toliko volim da vozim, da me duša boli kad stignem tamo gde sam krenuo - kaže čuveni Miloje.
U automobil ulazi sam bez ičije pomoći
Put do Zakintosa “Planiram da odem na Zakintos, tamo mi živi brat. Ako ne uspem da ovu želju ostvarim ove godine, sledeće ću sigurno. To mi je plan i ostvariću ga. Sad kad imam ovaj auto, mogu bilo gde, svet je moj, a ja volim izazove.”
Poljak nekažnjen Nesreću je izazvao vozač kamiona koji je pri velikoj brzini udario u automobil kojim je upravljao Milojević. „Sud je presudio da sam ja delimično kriv jer sam bio u traci gde je bilo dozvoljeno 80 kilometara na sat, a ja sam usporavao na 30. Nije kažnjen Poljak koji je vozio kamion.”
Naša novinarka sa Zvonkom u autu
Policija me zaustavi... “Dešava se da me policija zaustavi da bi mu prekontrolisala isprave. Kažu mi, gospodine, molim vas izađite iz auta. Ja im kažem - jao, kako bih ja to voleo da mogu. Tek kad vide dokumenta, oni vide ko sam.”
Čet 20 Jun - 13:41
