Verovatno ste često viđali mali zeleni grm biljke imele, zakačen na plafon prolaza ili gornji deo vrata, kao deo božićne dekoracije. Iako deluje kao običan ukras, on tokom prazničnih dana u zapadnoj kulturi predstavlja poseban simbol. Kada se sa nekim nađete ispod imele, običaj nalaže da ga poljubite.
Šta ovoj maloj, neuglednoj biljki daje takvu moć? Imela raste kao poluparazit na granama drveća, ne pušta korenje u zemlju, ne brine o staništu. Hrani se tako što vodu crpi iz stabla domaćina, a razmnožava se kad ptica drozd ulepi svoj kljun u njene beličaste ili crvene bobice, pa pokuša da ih se oslobodi čisteći kljun o granu drveta. Tako se rodi nova imela. Rekli bismo da je njen način života sasvim dovoljan razlog da postane simbol „epidemije“ beznačajnih poljubaca tokom praznične euforije i strašno bismo pogrešili!
U davna vremena, keltski sveštenici su verovali da imela ima magične moći, veoma su je poštovali, a sa drveća su je skidali isključivo zlatnim srpom. Uverenje da imela nosi duh i srce drveta na kojem raste potiče od veoma jednostavnog zapažanja. Tokom zime, drveće bi žutelo i lišće opadalo, a imela u njihovim krošnjama bi ostajala zelena i bogato okićena belim ili jarko crvenim bobicama.
Imelu nalazimo i u grčkim legendama. Eneja, jedan od junaka u Trojanskom ratu je mitskom zlatnom granom otvorio vrata podzemnog sveta bežeći od najezde Grka. Veruje se da je zlatna grana bila upravo grana imele, kojoj su i stari Grci pripisivali magijske moći. Verovalo se da štiti konje da ne zalutaju, plaši zle duhove, čuva od ranjavanja u bitkama i navodi zle ljude da govore istinu. Dvostruka svojstava imele su danas poznata i u botanici istražena. Lišće ima brojna lekovita svojstva, a bobice su za ljude otrovne.
(islandski spisi iz XVIII veka)
Jedna verzija nordijske legende o najlepšem i u narodu najomiljenijem bogu Balderu govori o nastanku današnjeg izgleda imele. Balder, sin bognje lepote i ljubavi Frige i velikog boga Odina, smrtno je pogođen strelom napravljenom od grane ove biljke. Duboko žaleći za njim, očajna majka je nad telom probodenim strelom isplakala more suza koje su padale u obliku bisernih kuglica i zauvek se zadržale na grani imele. Balder je oživeo, a zahvalna boginja Friga je svima koji se ikad nađu ispod imele obećala poljubac koji će doneti veliku ljubav.
Druga verzija iste legende kaže da je imela oduvek izgledala kao danas, što je i omogućilo da se pomoću strele napravljene od nje ubije mladi bog Balder. Po njegovom rođenju, boginja Friga je zahtevala da joj se voda, vatra, gvožđe, drveće, kamenje, zemlja, zveri, ptice, otrov i bolest zavetuju da neće naškoditi njenom sinu. Zbog te zakletve, Balder je smatran besmrtnim. Zli Bog Loki se dosetio da upotrebi strelu od imele, koja nije bila drvo, nego sasvim poseban oblik života na stablu. Uspeo da bi da zauvek upokoji Baldera, da prelepa Friga nije poljupcima izmolila bogove da joj vrate sina.
Od tada, legenda kaže, poljubac ispod imele rađa večnu ljubav!
Danas je ljubljenje pod imelom romantičan ili šaljiv običaj tokom božićne sezone u zapadnom svetu i saveznik u malom triku da se nečija simpatija navede na prvi korak naklonosti. Prava grančica imele, ili ukras u obliku imele, predstavlja nezaobilazan deo prazničnog dekora i svakog romantičnog scenarija tokom božićnih i novogodišnjih praznika.
Ni ovogodišnje praznike nije zaobišla magija imele. Pravi hit na društvenim mrežama je snimak simpatičnog Blejka Grigsbija, 21-godišnjeg studenta iz Čikaga. Blejk je napravio instalaciju i sa njom prošetao gradom, tako da je grančica imele uvek bila između njega i osobe prema kojoj se okrene. Rezultati ove avanture su urnebesno smešni, a Blejk je izmamio ogroman broj poljubaca, nekoliko čak i od svojih muških sugrađana. I oni koji nisu „naseli“ na njegovu šalu, od srca su se nasmejali i dugo će je prepričavati kao zanimljivu prazničnu anegdotu.
Imela, čini se, zaista ima magičnu moć da širi ljubav, dobro raspoloženje i duh praznika. Kačimo vam jednu grančicu ovde, a vi je slobodno pokažite nekom ko vam je drag i objasnite mu zašto sad apsolutno mora da vas poljubi!
medias
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Buba
Poruka : 11959
Učlanjen : 13.01.2013
Naslov: Re: Legende i priče o cveću Pon 2 Feb - 9:41
Magnolija značava dostojanstvo i otmenost. Ukoliko je njen cvet beo, ona je znak nevinosti. Ako je cvet magnolije ružičast, onda označava stidljivost i najčešće se poklanja devojkama koje još nisu upoznale pravu ljubav. Međutim, ukoliko poklonite magnoliju koja je prerano procvetala, to je nesumnjiv znak da ste zbog nečega uznemireni i nestrpljivi. Postoji i verovanje po kojem magnolije označavaju nevernost muškaraca koji ih poklanjaju.
Ljiljan zbog svoje veličine i iznimne lepote je oduvek bio cenjen cvet. U staroj Grčkoj bio je posvećen vrhovnoj boginji Heri, kraljici neba, zaštitnici braka i potomstva. Mit kaže da su ljiljani nastali iz kapljica njenog mleka koje su pale na zemlju. Iako ih ima različitih boja, najomiljeniji je beli ljiljan. On je simbol uzvišenosti i čistoće i veruje se da postoji još od početka ledenog doba. Često ga se povezuje s verskim svetkovinama i mnogi su ga veliki slikari ovekovečili na svojim platnima. Ljiljan je i rajski cvijet - simbol beskrajne lepote, sreće, besmrtnosti i spasa. Vrlo često se koristi na venčanjima jer simbolizuje odabiranje voljenog bića. Beli ljiljan se vezuje za nevinost i čistoću, žuti za neistinost i obmanu, a ljubičasti za povratak sreći.
lana
MODERATOR
Poruka : 122334
Učlanjen : 06.12.2012
Naslov: Re: Legende i priče o cveću Sub 11 Maj - 23:55
Samo šačica svakodnevnog baštenskog cveća nekada toliko cenjenog u medicini danas se može pronaći u apotekama. Među njima mak je jedan od najvažnijih. Postoje mnogi medikamenti koji služe za ublažavanje bolova, koji su napravljeni od maka. Morfijum i kodein su dva srodna narkotika koji se prave od maka. U rano doba kao što je neolitski period čovek je postao svestan kvaliteta skrivenih u semenu čaura krhkog cveta maka. Tragovi makova su pronađeni u egipatskim grobnicama koje datiraju od pre tri hiljade godina. Postoji recept za lek od maka koji se prepisuje deci da bi se zaustavio njihov plač. To je bilo poznato Asirijancima i u mitologiji Grčke. Antički Grci su smatrali da su makovi znak plodnosti. Za zrnevlje maka se smatralo da donosi zdravlje i snagu pa su grčkim atletama davane mešavine maka, meda i vina. Demetra, kako legenda kazuje, je stvorila mak kao lek za ranjenu dušu , da bi mogla da spava nakon gubitka njene kćerke Persefone. Braća blizanci Hipnos i Tanatos ( san ismrt) su bili predstavljani sa krunama od makova ili kao da nose mak u njihovim rukama. Očigledno da su stari Grci bili svesni činjenice da san indukovan opijumom može voditi u smrt. Plinije je u jednom dahu dao detaljan opis kako da se sakupi sirov opijum a u sledećem je naglasio upozorenje da "uzet u velikim količinama izaziva san koji vodi u smrt". Rimljani su u Englesku doneli mak. Njihova mitologija je povezivala biljku maka sa Somnusom, bogom sna. Grci su pratili sličnu liniju, povezujući ga sa Himnusom bogom odmora i zaborava. Hrišćanstvo daje njegovom simbolizmu novi značaj. Urezano u klupe nekih srednjevekovnih crkvi predstavlja verovanje da mi počivamo u iščekivanju sudnjeg dana. Cinici su imali običaj da dodaju na to da takođe to značii dremež " koji počinje kada sveštenik drži propoved". Možda ovo objašnjava zašto izrezbareni makovi nisu bili prisutni na svim klupama srednjevekovnih crkvi. Opasnost od opijuma nažalost nije sprečila mnoge nadrilekare iz stare Engleske da prave njihove medikamente i iskorištavanje prednosti opijuma zarad sticanja sopstvenog bogatstva. Elizabet Kent je u njenom delu "Flora Domestica" napisala da korišćenje ovih stimulansa i narkotika, naročito od strane male dece, a bez posebne opreznosti treba zabraniti. Tokom industrijske revolucije Godfrijev "liker" je bio veoma popularan. Ljudi koji su dobijali otkaz zbog haotičnih uslova u inflatornoj industriji su dolazili jeftinije do opijuma nege do hrane. Kasnije je zakonom o hrani i lekovima ovaj opasni narkotik izbačen iz redovne farmakologije. U ta vremena malene doze opijuma su se dodavale u bilo šta da bi donela čudesna olakšanja bolesnima. Bezbroj prevaranata je videlo priliku za brzom i velikom zaradom. Oni su iskoristili u potpunosti dobre strane opijuma da bi zaradili svoja bogatstva. Početkom 19 veka tinktura opijuma koja se zove laudanum mogla se kupiti u slobodnoj prodaji i koristila se onako kako se aspirin koristi danas. Veliki broj poeta ipisaca su bili opijumski zavisnici. Opijum je bio glavni razlog za rat Engleske sa Kinom 1839 god. Kompanija "Istočna Indija" se suočila sa problemom. Vekovima se opium gajio u Indiji a obrađivao u Bengalu. Ali Kompanija "Istočna Indija" je shvatila da će svojstva opijuma koji izaziva zavisnost zasigurno uništiti njihovu nekvalifikovanu radnu snagu u Indiji, pa prema tome zašto ga umesto toga ne bi prodavali Kinezima? Međutim Kina to nije želela. Istočno Indijska kompanija ogradila se od svega tako što je putem aukcije prodala useve opijuma nezavisnim trgovcima koji su unajmili brodove i jurili sa njima u Kanton koji je bio jedina luka u kojoj su bili primani "barbarski" brodovi. Ova ilegalna trgovina je bila podržana od strane lokalnih kineskih trgovaca koji su bili monopolistička grupa bez podrške od strane kineske vlasti, za rad sa strancima. Oni su potrošili puno novca u svrhu podmićivanja državnih službenika i na taj način su uspeli da uvuku svoje zemljake u najdestruktivniju od svih navika. Njihova koperacija je omogućila trgovinu opijumom. Oni su stvorili ogromne mreže slične organizovanom kriminalu u nekim od velikih gradova zapadne hemisfere. I dok je trgovina opijumom naglo rasla takođe su se i problemi u poslovanju sa Kinom uvećavali. Propisi izakoni pogaženi od strane trgovaca se nisu više mogli tolerisati i Engleska je postala rešenje. Engleska je poslala nekolicinu ljudi iskusnu u ratovima da prate neke od brodova koji su putovali za Kanton. Kinezi su pucali na ove brodove. Engleski plaćenici su uzvratili vatrom i rat je počeo, trajao je tri godine. Za mirovnim stolom Kina je predala Hong Kong Engleskoj i otvorila je 25 luka za trgovinu sa zapadom. A opijum nikada nije bio spomenut u mirovnom sporazumu i ilegalna trgovina se produžila sve do 1908 god. To je jedna ružna priča. Nisu svi englezi odobravali engleske akcije protiv Kine.
Kako jedna legenda kazuje, tri perioda života jedne devojke Ane se reflektuju u tri kolorita latica cveta dan i noć. Jednom davno ljubazna inaivna devokja Ana živela je u malom selu. Ona je verovala u sve i uvek je pronalazila opravdanja za sve što ljudi čine. Nažalost jednoga dana upoznala je prepredenog zavodnika koji je naveo Anu da se zaljubi u njega koristeći predivne romantične rečii ljubavne izjave. Ana ga je nežno volela. Ona je posvetila svom voljenom celo svoje srce i ceo njen život. Neprođe dugo i on ju je napustio i otputovao u beli svet. Međutim on je obećao da će se vratiti svojoj voljenoj. Ana je čeznula za njim celog njenog života i bila je skrhana tugom. I kada je umrla cveće je izraslo na njenom grobu i to cveće oslikava Aninu nadu, čežnju i tugu. To je bila ruska legenda o tom cvetu.
Antički Grci su povezali pojavu tog cveta sa kćerkom vladara Inoa. Jedina Inova kćerka je volela Zevsa. Međutim Zevsova ljubomorna žena Hera je bacila čini na devojku i pretvorila je u kravu. Tada je Zevs počeo da uzgaja cvet dan i noć za njegovu ljubavnicu. Ovo cveće je predstavljalo ljubavni trougao, a u jednu ruku dan i noć predstavlja poređenje obične smrtnice naspram boginje. U drugu ruku cveće sadržiu sebi verovanje da Herina čarolija nije večita. Međutim Rimljani su smatrali da dan i noć predstavlja preterano znatiželjne osobe koje su bogovi pretvorili u cveće kada su te osobe špijunirale Afroditu.
Da li ste ikada gledali u zvezdu dugo vremena? Ako jeste tada ste primetili da zvezda nije samo jednostavna svetleća tačka na nebu. Međutim svetlost zvezda nije uvek ista. Ponekad je plava, ponekad je bela pa čak i roza. U sredini su zlataste a prema krajevima zatamljene. I nama se čini da nam kroz ovu svetlost zvezde šalju neke signale i čak preuzimaju neke poruke sa Zemlje. Možda zbog toga ponekad zvezde padaju sa neba.
Kada su antički ljudi to zapazili počeli su da gledaju u drveće i cveće i pokušavali da pronađu sagovornika zvezda. I oni su pronašli neko malo azurno cveće sa žutim krugom u sredini koje je bilo slično zvezdama na nebu. "Aster" (zvezdan) - uzviknu neko od njih. Reč "aster" znači "zvezda" i od tog doba azurni cvet ima to ime.
Donešen je u Evropu iz Kine 1728 od strane Peter Inkerville-a. On je uvezao seme cveta i prezentovao ga čuvenom francuskom botaničaru. Botaničar je uspeo da odgaji veliko svetlo cveće u krajevskoj bašti Trianon i nazvao ga kraljica "belih rada".
Zvezdan je sam po sebi jadna od najstarijih biljaka. Kada su arheolozi otvorili 2000 godina staru kraljevsku grobnicu oni su pronašli crteže zvezdana. Antički grci su smatrali zvezdan za amajliju. Zvezdan personifikuje jesen na mađarskom jeziku.
Postoji jedno popularno verovanje: ako stojite među zvezdanima u noćii pažljivo osluškujete cveće možete čuti jedan skoro nečujan šapat. Na ovaj način zvezdani pričaju sa njihovim sestrama - zvezdama. I to nije iznenađujuće zato što po legendi zvezdani su izrasli iz praha koji je pao sa zvezda. Ovu legendu je iznedrio francuski astronom Cassini kada je u mladosti izučavao nauku o nebeskim telima i on je ostatak svog života posvetio botanici.
Trešnjin cvet je nacionalni cvet Japana, odakle i potiče. Glavna karakteristika trešnjinog cveta je da kada cvet pada to uradi odjednom. On simbolizuje militarizam i samurajski duh Japana. Trešnjin cvet koji raste u Koreji i Americi nema miris. Međutim u Japanu ljudi veličaju miris trešnjinog cveta io njemu se često govori u poemama. U počast njegovoj lepoti i kratkom životu, Japanci proslavljaju njegov dolazak godišnjim festivalom. Prijatelji se skupljaju ispod drveća da bi uživali u sakiju ( piće od pirinča) pevaju pesme i proslavljaju dolazak proleća.
Koristi se u venčanim ceremonijama zato što Japanci vole da uživaju u mirisu trešnjinog cveta tokom slavlja i veselja. Mnogi događaji, koji označavaju početak nečega veoma bitnog i značajnog se održavaju tokom "meseca cvetanja trešnjinog cveta" u aprilu. Postoji izraz; "Cvet je trešnjin cvet, ličnost je Samuraj". To znači da kada se Samuraj suoči sa opasnošću, on se ne plaši smrti, jer kao trešnjin cvet, on će se skupiti i pasti odjednom bez oklevanja. Prema Japancima ovo drveće predstavlja ne samo asketsku lepotu, već takođe prolaznu melanholiju i slavljenje gracioznosti odlazećeg cveta.
Na ivici jedne šume,gde je samo vetar duvao mali cvet je izvirio iz zemlje.I onda je počeo da treperi svojim laticama kao da je želeo da poleti ili da igra sa vetrom.To je bila anemona.Zbog tog prijateljstva sa vetrom kaže se da je nestašan cvet.Vetar njiše stabljike ilatice anemone i tako su one postale fleksibilne i izdržljive.Smatra se da su one nestašne takodje i zato što duguju svoj život Adonisu.Adonis je bio nestašni zgodni mladić kojeg su obožavale sve boginje.Jedna je bila boginja podzemnog sveta Persefona a druga boginja ljubavi i lepote Afrodita.Medjutim Artemis boginja zaštitnica čednosti je saznala za Adonisove ljubavnice i ubila ga je dok je bio u lovu.
Legenda kaže da kada je Afrodita gorko zaplakala nad njenim mrtvim ljubavnikom od njenih suza koje su pale na zemlju izrasle su anemone.
Poznato je da buket belih anemona ne samo da je dobar za dušu već je takodje veoma efikasan i lekovit za vaš vid.Sve što treba je da gledate u bele rascvetale anemone desetak minuta i zamor očiju će nestati..
Baštovanstvo je umetnost koja koristi cveće i biljke kao boju i zemlju i nebo kao platno (Elizabet Murej). Priča o nekom cvetu izdaleke prošlosti može ponekad biti rekonstruisana na osnovu naočigled primitivnih delića magije i mitova. To je tačno barem što se Evrope tiče, međutim Dalija ne vodi poreklo iz Evrope. Ona dolazi iz Meksika i bila je dobro poznata Astecima . Astečki herbarijum napisan na latinskom svega 60 godina nakon dolaska Kolumba je izašao na videlo 1929 godine. Napredna vrsta kulture je postojala u Meksiku, ali njeno bogatstvo u pisanim zapisima su uništeni u interesu dovođenja Hrišćanstva neznabošcima. Prema tome otkriće astečkog herbarijuma je predstavljalo delić neverovatne sreće za studente istorije medicine i takođe za botaničare.Od drevnih meksikanaca mi smo saznali da su Asteci koristili dalije za lečenje epilepsije.
Dalija je kasno došla u Evropu. Do vremena kada je došla, radoznali ljudi 16-17 veka su odavno otišli i naučni specijalisti su preovladali. Oni su gledali na daliju kao na mogući izvor hrane zato što je bolest u ranim 1840-ima uništila francuske useve krompira. Međutim nakon što su okusili daliju oni su odustali od te ideje i odlučili su da je gaje samo zarad njene lepote.
Moderni specijalisti su se okrenuli ka daliji iz medicinskih razloga i ovaj put to nije bilo uzalud. U vremenima pre nego što je otkriven insulin dijabetičarima se često davala supstanca zvana atlantski skrob ili dijabetski šećer napravljen od dalijinog rizoma.
Postoji takođe lepa priča iz 18 veka o ljubavi i dalijama. Sir Godfri Vebster je živeo u Florenci sa njegovom mladom ženom kada je mladi Lord Holand došao u grad. Ledi Vebster se prepustila ljubavnoj aferi sa Lordom Holandom i 1796 rodio se nihov prvi sin. Godinu dana kasnije stari Sir Godfri se razveo od nje i ona i Lord Holand su mogli da se venčaju. Ljubavna afera između momka i devojke dvadesetih godina procvetala je u dug i srećan brak. Nakon dvadesetak godina njihovog zajedničkog života napisao je za nju malu poemu.
Ovo je poema koju je on napisao za nju:
Dalija koju si donela na naše ostrvo
U slavu tvoju će zauvek pričati:
Cvetna bašta mila kao osmeh tvoj,
I boja svetla kao obraz tvoj.
Imeđu 1800-te i 1805-te Holandovi su živeli u Francuskoj i Španiji gde je Ledi Holand prvi put videla dalije koje su došle u Španiju 15 godina ranije. Ona je poslala nekoliko njih u Englesku i toj isporuci je pripala zasluga za predstavljanje dalije Engleskoj.
Delfinijum je dobio svoje ime u antičkoj Grčkoj zbog sličnosti svojih pupoljuka sa glavom delfina. Grčke legende nam kazuju da je jednom davno među antičkim helenima živeo talentovani mladi čovek. On je po sećanju napravio skulpturu svoje voljene i udahnuvši dušu u nju skulptura je oživela. Međutim bogovi su ga pretvorili u delfina zbog takve nečuvene drskosti. Delfin je plivao do obale svake noći do koje je dolazila i devojka koju je on podigao iz mrtvih, međutim njih dvoje se nisu mogli sresti. Jednom je delfin uočio problem; u svojim ustima je držao nežni cvet koji je sijao azurnom svetlošću. Delfin se graciozno približio obali i stavio je cvet pred noge njegove voljene. Cvet je bio sličan delfinovoj glavi.
Vrste i sorte ovoga cveća su zadivljujuće. Cveće može biti plavo, tamnoplavo, azurno, ljubičasto, lila , belo i u kombinaciji sa crnom, belom, sivom i krem bojom daje ovim biljkama neodoljivi šarm. Ovaj cvet koji voli sunce ne podnosi bilo koju vrstu senke, premda u vrelim danima preferira malo hladovine i boji se da ne bude opečen vrelim sunčevim zracima.
Ladolež sa predivnim plavim cvetovima koji se otvaraju ujutro, okreću njihove lepe plave glave prema suncu, oni uzdižu i ukrašavaju skoro sve što posadite blizu njih. Za njih je misteriozno to što oni zatvaraju njihova lica u kasno popodne i naizgled idu da spavaju do sledećeg jutra.
Postoji jedna legenda o njima koja kaže; Bila jednom jedna prelepa princeza koja je volela da sedi među cvećem u njenoj bašti. Ona je bila veoma nežna i zbog toga je uvek trebala da se vrati u palatu pre nego što dan postane previše vreo i zbog toga ona nije nikada videla izvesne varijetete njenog baštenskog cveća koje se nije otvaralo sve dok ga sunce ne obasja. Ovo je nju učinilo izuzetno tužnom, jer kao što je poznato princeze imaju vrlo prefinjena srca i osećanja, i tako jednoga dana kada se vratila u palatu ona je počela da plače. Njene suze su padale po podu dok je ona hodala i svaka koja je dodirnula zemlju magično se pretvorila u malo seme. Nekoliko nedelja kasnije, kada je princeza šetala po njenoj bašti, rano jednog jutra, bila je veoma iznenađena kada je spazila prelepi novi cvet koji raste i uspinje se preko baštenskog zida uvijajući svoje ljupke vitice oko drveća i lukova. Njeno srce je bilo ispunjeno srećom i od tada je ime "jutarnja lepota" dato tom ljupkom cveću koje je poniklo od suza princezinih lepih plavih očiju, a opet joj je dalo toliko puno radosti u njenim jutarnjim šetnjama.
Margarete "Voli me - ne voli me" Prelepe zlatne ukrasne šnale za kosu, od kojih se svaka završavala ornamentom u obliku margarete, pronađene su kada su vršena iskopavanja Minojske palate. Veruje se da su više od 4000 god. stare. Takođe je pronađena 500 god. mlađa tabla za igru ukrašena bordurom u obliku žutih i belih margareta. Brojne margarete su pronađene na keramici u Egiptu kao i posvuda drugde na Srednjem Istoku.
Margareta ima jedno "oko" baš kao što njeno englesko ime "day's eye" ("oko dana") i kazuje, a primitivni iscelitelji su izvukli očigledan zaključak da je njihova namena izlečenje očnih problema. Asirijanci su bili među isceliteljima i pronađeni su mnogi recepti na kojima su margarete prepisane za izlečenje očnih bolesti. Asirijanci su takođe verovali da ako zgnječite margarete i pomešate ih sa uljem možete mešavinu staviti na sedu kosu da bi ona ponovo postala tamna. U anglosaksonska vremena margarete su se takođe koristile kao lekovi ali je nadalje bilo potrebno recitovanje magičnih čarolija da bi ih učinile stvarno efektivnima. Kao dodatak preporučivana je i sveta vodica. To je jedan od primera hrišćanskih običaja dodatih primitivnim medicinskim praksama. U 13 veku korišćene su za rane, groznicu i giht.
Postoji jedna šarmantna priča o Rhiwallon of Myddvai koji je bio sin siromašnog čobana i Lady of Llyn-y-Van-Vach. Ova lokalna dama od Jezera je bila predivna devojka koja je nakon različitih pojavljivanja i nestajanja u jezeru koje je bilo njen dom, konačno ga napustila iskućila se sa njenim mužem čobaninom kome je donela veliko izobilje. Njen otac je međutim postavio uslov da ona mora da se vrati u jezero ako je udari tri puta ali bez besa. Njen muž je bio veoma brižljiv međutim tokom niza godina šaljivi pljesak rukavicama i dva druga jednako šaljiva gesta učinili su da je on ostao bez svoje voljene. U međuvremenu ona je njmu rodila tri sina od koga je Rhiwallon bio najstariji. Dečacima je rečeno za njihovu majku i oni su običavali da lutaju pored jezera u nadi da će je videti. Jednog dana ona se pojavila pred Rhiwallon-om i rekla mu da je njegova sudbina da služi čovečanstvu tako što će odagnati bol i lečiti bolesti. Ona mu je pokazala različite biljke i objasnila mu njihove lekovite vrline. Taj sin je postao lekar lorda Rhyss-a. Rhyss mu je dao zamak zvan Myddvai i on je putovao kroz celu zemlju lečeći ljude i gradeći svoju reputaciju. On je bio jedan od prvih ranih doktora koji su zagovarali higijenu kao dobar način da se izbegnu bolesti. Njegov stav u vezi higijene je najverovatnije i doprineo tom njegovom velikom uspehu. Njegov sin je pošao njegovim stopama u profesiji i 12 maja 1842 god. Rice Williams M.D. je umro u osamdesetčetvrtoj godini, kao poslednji ali ne i najmanje eminentni doktor potomak misteriozne Lady of Llyn-y-Van-Vach. 600 god. medicinske prakse u jednoj familiji. Izvrstan rekord. Veoma korisna doktorima Myddvai-ja, margareta je imala jednu drugu vrlinu od velikog značaja za njih. Ona im je mogla reći da li će pacijent da živi ili umre. Kontesa od Kenta je kao i sve velike dame njenog vremena znala sve o domaćoj medicini i praktikovala je u njenom domu iistraživala je medicinske nauke.
Prah kontese od Kenta je bio dobar protiv svih malignih i pogubnih bolesti npr: malih boginja kuge i td. Ona je dodavala margaretu njenoj formulaciji praha koja je uključivala skupe dodatke kao što su perle, zlato , korale i druge sastojke iznad značaja za uobičajene bolesti ibolesnike. Njena druga specijalnost je bio tretman bolnih očiju. Margarete su korišćene i kao sušene biljke.
Margarete, francuska reč za belu radu, potiče od grčke reči koja znači "perla". Fransis prvi je zvao njegovu sestru Margarita od margareta iova dama je koristila belu radu kao njen ukras. Kao i još neke uvažene žene plemićkog roda tog vremena. Za St. Louis dobro se kaže da je imao ugraviranu margaretu na prstenu koji je nosio. Zajedno sa time je bio fleur de lis i raspeće. Ovaj prsten , kako je kralj tvrdio , predstavljao je ono što mu je bilo najdraže: religiju, Francusku i njegovu ženu Margaritu.
Postoji jedna stara Engleska poslovica koja kaže da proleće ne dolazi sve dok ne možete stati stopalom na 12 margareta. Ako sanjate margarete u proleće ili leto to je dobar znak ali ako ih sanjate u jesen ili zimu onda je to maler.
Bila jednom jedna devojka koja je bila toliko lepa da je svima zastajao dah kad bi je videli. Mnogi mladici uzdisali su za njom. Nazalost, medju njima bila su i dva razbojnika. Buduci da nije prihvatila njihovo udvaranje, oni su odlucili da je prisile na ljubav...Jednog dana posli su za njom. Nesrecnica je bezala sve trceci prema brdima. Medjutim, razbojnici su uspeli da je stignu i obore na zemlju. U trenutku kad su joj strgli odecu sa tela, devojka se od silnog stida okrenula prema zemlji i gorko zaplakala. Odjednom, tamo iz tla, gde su kapale njene suze, pocelo je da nice cvece plavicasto-ljubicastih cvetova. Stabljike biljke su gotovo prekrile i obavile devojcino telo skrivajuci sramotu. Videvsi sta se dogodilo, razbojnici su se uplasili i pobegli.
Ova mediteranska legenda koja pripoveda o tome kako je navodno prvi put nikla lavanda, nosi sa sobom jedno verovanje, zivo i danas: u polju lavande nijednoj devojci se nista neprijatno ne moze dogoditi. Odnosno, devojka koja uz sebe ima cvece ili osuseni buketic lavande, moze da bude spokojna.
Kada se govori o lavandi, cesto pomisljamo na plavicasta polja Provanse ili na mirisljave vrecice koje stavljamo u ormane. Od davnina poznata su i lekovita svojstva lavande: lavandom su se od davnina lecili ljudi koji pate od nesanice, od bolesti zivaca, koji su imali lose varenje, pa cak i srcani bolesnici. Neki su je stavljali u tople kupke, mirisali se etericnim uljima, pili cajeve od njenog cveta, stavljali u jela kao dodatak hrani..
Jednom pre mnogo vekova, živeo je moćni kineski car, kojeg ništa nije plašilo sem starosti, bio je opsednut željom da vlada i živi što duže. Тако је pozvao svog lekara i naložio mu da napravi lek koji će ga učiniti večno mladim.
Posle mnogo razmišljanja, uplašen za svoj život, siroti lekar izadje pred cara:
- O, moćni gospodaru, mogao bih da napravim eliksir od jedne vrste cveća, ali ono radja daleko, na istoku...
- Odmah ću narediti da se to cveće dostavi!, reče radosni car.
- Ali to nije tako jednostavno, uzdahnu lekar. - Cela tajna se sastoji u tome da eliksir deluje samo kod čoveka čistog srca...
Lekar je znao da ni car ni njegovi dvorani ne ispunjavaju ovaj uslov, ali se prevario verujući da će ovo cara pokolebati.
Medjutim, car nije odustao, našao je po 300 dečaka i devojčica, znajući da su dečja srca čista, pa ih zajedno sa carskim doktorom brodom poslao po cveće od kojeg će spraviti eliksir.
Dugo su plovili, dok na jednom od japanskih ostrva ne pronadjoše prelep cvet - hrizantemu, pa lekar reče:
- Ne znam da li je ovaj cvet pogodan za eliksir, ali već pogled na njega čini dušu i srce mladim!
Mudri lekar je poznavao okrutnost cara, znao je da će pogubiti i njega i ovu decu, verujući da su i sami probali eliksir i da će ga nadživeti, pa odluči da se nikada ne vrate u Kinu... Sa svojim mladim saputnicima osnovao je novu državu, gde su nastavili život, a simbol njihovog života bila je hrizantema.
Taj je cvet ismejavalo i omalovažavalo ostalo letnje poljsko cveće.
Smatrali su ga ružnim. Stoga ga nijedan cvet nije želeo u svojoj blizini zbog nelagode od njegove "ružnoće" i od bojazni da ne umanji njihovu lepotu.
Čak su mu se i životinje s obližnje farme znale narugati.
Jadan je cvet strašno patio ali se nikada nije požalio niti je ikada pokušao odgovoriti istim tonom kakvim su mu se drugi obraćali.
Živio je tako usamljen i jedina uteha bilo mu je svaki dan gledati u sjajno, zlatno sunce kojemu se silno divio. Gledajući u izvor svoga života zaboravljao je na sva poniženja, svet oko sebe i najgore mu je bilo u smiraj dana kada bi sunce odlazilo na počinak. Odlazila je s njim injegova volja za životom sve do sledećeg jutra kada bi se u zoru opet počele nazirati prve zrake njegovog jedinog prijatelja.
Veliko je sunce primetilo što se dešava njegovom obožavatelju i odlučilo je pomoći jadnom i odbačenom biću.
Obavilo je cvet svojim najtoplijim i najsjanijim zracima okružujući ga zlatnim sjajem i tako je cvijet dobio posebnu krunu čarobne zlatne boje koja ga je od toga dana krasila.
Više mu se niko nije rugao već su ga svi gledali s poštovanjem i pitali se kakvo se to čudo dogodilo tom "ružnom" cvetu koji je odjednom postao tako lep.
Cvet je od toga dana još više voleo i gledao u sunce.
Od sreće i neprestanog gledanja u sunce protezao se svojom visinom i elegancijom i tako nadvisio ostalo cvijeće koje mu se dotada rugalo.
Videlo je sunce koliko mu se cvet i dalje divi i voli ga, pa mu je, da bi mu pokazalo svoju naklonost i prijateljstvo, dalo ime koje još i danas s ponosom nosi – suncokret.
Prema grčkim legendama Hijacint, spartanski princ bio je prekrasan i atletski građen Apolonov ljubavnik. Njih su dvojica vežbali bacanje diska, kad je odjednom Hijacint pogođen u glavu s diskom koji je skrenuo s puta, a uzrok tome bio je Zefir koji je bio ljubomoran na Apolona jer je i sam volio Hijacinta. Kad je Hijacint umro, Apolon je bio shrvan i prokleo je svoju besmrtnost htevši se pridružiti svome ljubavniku u smrti. Od njegove je krvi Apolon stvorio zumbul (Hyacinthus), a suze Apolonove postaše latice zumbulova cvijeta.
Kaže se da su antički egipćani verovali da je lotosov cvet dao život faraonskom Egiptu. Na početku sveta, u tamnim vodama, lotosov cvet je plutao sa zatvorenim laticama. Latice su se otvorile i iz cveta se uzdigao Ra , bog sunca, stvarajući svet. Uveče sunce bi se vraćalo u lotosov cvet da spava, da bi se uzdiglo sledećeg dana. Mnoge mediteranske i azijske civilizacije su prenele simbol lotosa u Indiju, Vijetnam, Kinu, Laos, Kambodžu i Tajland. Lotos je tron na kojem Buda sedi. Lotos može biti obećanje uspešnog posla ili braka. U Budizmu ljudi su poređeni sa lotosovim cvećem podižući se iz mulja dubokih voda, a cvetne faze ( pupoljak, cvet, seme ) predstavljaju prošlost, sadašnjost ibudućnost. Budistički zapisi kazuju da lotos kombinuje miris, čistoću, milost i lepotu. Lotosi propadaju porodici Nymphaceae i rodu Nymphaea. Beli egipatski lotos, N.lotus, je pravi lotos iz egipatske mitologije.Tragovi populacije lotosa se mogu pronaći u termalnim izvorima u Evropi, na primer u Rumuniji. Postoji takođe plavi egipatski lotos, N.caerulea, i indijski plavi lotos N. stellata, nacionalni cvet Cejlona. Indijski crveni lotos, N. rubra, je uobičajen u južnojistočnoj Aziji. Žuti lotos, N.citrina, je uobičajen u tropskoj Africi.
Naslov: Re: Legende i priče o cveću Ned 12 Maj - 0:41
Prema grčkoj mitologiji cveće je ljudima poklonila lepa nimfa Flora zvana Hlorida.
Kada ju je Zefir (grčki Bog zapadnog vetra koji donosi prolećne kiše i najavljuje toplo vreme) oženio, kao venčani poklon joj je dodelio vladavinu nad cvećem, a ona je zauzvrat, u svojoj dobroti , poklonila ljudima seme cveća i med.
Tako je nimfa Flora postala boginja proleća, cveća i plodonosnog drveća.
Cvet narcisa dobio je ime po Narcisu, lepom sinu boga Kefisa i nimfe Liriope. Bio je to mladić hladan na ljubav mnogih obožavateljki izazivajuću tugu i smrt pojedinih, pa su bogovi odlučili kazniti mladića: kada je na površini jezerca ugledao svoj lik zaljubio se u njega. Uzalud je pokušavao uhvatiti sliku na površini vode. Iz dana u dan je tužno gledao u vodu, te je na kraju uvenuo od ljubavi a vodene nimfe su umesto mladića pronašle vezicu neobičnog cveća, narcisa. Ovaj mit kao i ostali junaci koji su cveću dali ime učinili su klasične mitove uvek živim i inspirativnim.
Po staroj legendi kada su živeli bogovi, među njima boginja Artemida koja se sa Zevsom i Latonijem vraćala sa zabave i videla svirača koji svirajući na flauti ne obraća pažnju da zvukovi flaute plaše i rasteruju sve životinje u okrugu. Ljuta boginja je razapela strelu i ustrelila prelepog svirača. Veoma brzo ljutnju boginje smenila je milost i pokajanje. Ona je zamolila boga Zevsa da mrtvog mladića pretvori u crveni cvet, zato se taj cvet još zove i cvet Zevsa, mudrog i moćnog boga koji je mladića načinio besmrtnim.
Napoleon prvi je 15. maja 1802 dobio orden prvog reda. On je izabrao cvet karanfila kao simbol lente za to više francusko odlikovanje. Interesantno je da u vreme francuske revolucije 1793 godine nevine žrtve revolucionarnog terora idući na streljanje ukrašavale su sebe ovim cvetom da bi pokazali kako oni umirući za svog dragog kralja neustrašivo gledajući u oči smrti. Tada je po čitavoj Francuskoj taj cvet nazvan trenutak užasa-oružje užasa.
U Engleskoj se on pojavio tek u šestaestom veku i odmah na početku svog pojavljivanja zavladale su simpatije carstva i u to vreme kraljice Elizabete i svih engleskih aristokrata. Svi su ih sadili u vrtovima, parkovima i toplim lejama. Sama kraljica Elizabeta se nije razdvajala od njega i svuda se pojavljivala sa njim, na državnim priredbama, balovima, takođe i u uskom krugu dvorskih dama.
Ako je u Francuskoj i Engleskoj ovaj cvet bio ljubimac viših slojeva u Belgiji je on bio ljubimac običnog naroda i postao je simbol blagonaklonog domaćeg roditeljstva, roditeljske ljubavi i roditeljskih priča. A u Holandiji mnogi holandski umetnici sreću ozarena ženska lica noseći bukete karanfila u rukama. Na jednoj svečanosti u ferarskom saboru sa buketom tih cvetova određen je dan svih svetih.
U Italiji je cvet karanfila proglašen talismanom ljubavi. U Bolonji karanfil se naziva cvetom apostola Svetog Patra i 29. juna na dan njegove smrti karanfilom se ukrašavaju crkve u svim gradovima. U savremenoj istoriji cvet karanfila je takođe ostvario svoj neizbežan ugled.
Izvesno je da je 25. april u Portugaliji jedan od najvažnijih praznika u državi. Tada je 1974 godine bio svrgnut fašistički režim i ta revolucija se zove revolucija crvenih karanfila. Tu revoluciju karakteriše odsustvo nasilja u korist vlasti liberalno demokratske partije. Tada je na ulice Lisabona izašlo stanovništvo grada sa crvenim cvetovima karanfila u rukama. Crveni cvet karanfila je postao simbol revolucije. Tada su vojnici te cvetove poređali po kundacima svog oružja.
Po legendi lilium candidum - beli ljiljan nastao je od kapi mleka koja je kapnula na zemlju dok je hera dojila herkulesa. naime budući da je on bio sin boga zevsa i smrtne žene alkmene, zevs je htio da se nadoji s grudi njegove žene, boginje here kako bi postao besmrtan. dok je spavala položili su joj ga na grudi i kad se nadojio nekoliko kapi mleka se prosulo svemirom te je nastao mlecni put, a od kapi koja je pala na zemlju nastao je beli ljiljan.
prema bibliji, uskrsni ljiljan je rastao u getsemanskom vrtu u kojem je juda izdao isusa. beli ljiljani, su prema legendi, nikli na mestu gde su isusove suze i znoj kapali u poslednjim trenucima života. beli ljiljan je i simbol čistoće blažene device marije, a na slikama se često može videti prizor kako arhanđeo gabrijel devici pruža upravo taj cvijet.
na drugim slikama sveci se slikaju kako donose vaze pune belih ljiljana mariji i detetu isusu.prema legendi, kad su posetili marijin grob tri dana nakon njene sahrane, u njemu nije bilo ništa osim buketa veličanstvenih belih ljiljana.
u jednom ipak drugačijem znaku ženstvenosti, ljiljani su imali značajno mesto u raju adama i eve. prema predanju, kad je eva napustila edenski vrt, prolila je iskrene suze kajanja, i iz tih pokajničkih suza nikli su i ljiljani.
ljiljani su bili zastitni znaci vitezova templara.
Antička Grčka legenda kazuje da je mladi Pan bog šuma i polja jednom sreo prelepu nimfu Syringa, jednog prelepog jutra. On se divio njenoj gracioznosti i lepoti i odlučio je da priča sa njom. Medjutim ona se uplašila i pobegla. Pan je probao da je sustigne ali je iznenada natrčao na mirišljavi grm jorgovana i tada su mu odjednom krenule suze iz očiju. Nakon toga je počeo da luta po šumama i da čini dobra dela svima, a ime Syringa je postalo latinsko ime za jorgovan.
Druga legenda kazuje da su jorgovani nastali kada je proleće oteralo sneg sa polja i podiglo sunce višlje ka nebu. Tada se sunce srelo sa dugom i prošlo zajedno preko neba. Proleće je sakupilo nešto sunčevih zraka i pomešalo ih sa malo duginih boja i počelo da ih prosipa po zemlji. Kada je proleće stiglo do severa ostale su joj još samo bela i ljubičasta boja. U tom trenu su ispod proleća bile skandinavske zemlje. Tada je proleće bacilo boje jorgovana na malo grmlje koje je bilo prekriveno malim cvetovima. Proleću je preostala još samo bela boja i ono ga je razasulo po zemlji. Na mestima gde je bela boja pala na grmlje izrasli su beli jorgovani. Jorgovani su dobili svoje ime po grčkoj reči"syrinx" što znači frula zato što su od drveta jorgovana čobani pravili frulice. Ali u Rusiji se takođe zove i "sinel" što potiče od reči plavo zato što ta aktivna boja definiše kolorit biljke.
Rod gladiola je veliki i obuhvata preko 250 divljih vrsta. Sve one nalaze se prirodno rasprostranjene isključivo u Evropi, Africi i Aziji, dok u Americi i Australiji još nisu pronađene divlje vrste gladiola.
Divlje vrste gladiola bile su poznate još u starom veku. Njihov značaj u to vreme vezivao se za sasvim druga svojstva i osobine gladiole. Tako Theophrast (372 - 287. god. pre naše ere, Grčki filozof i botaničar) navodi da su se kao korov između žita nalazile gladiole (Gladiolus Segetum) čiji su se gomolji jeli ispečeni sa brašnom.
Drugi podatak zabeležio je Plinius Stariji (23 - 79. posle n.e., rimski pisac) koji u svom delu Istorija Prirode navodi da se lukovice vade iz zemlje, suše i koriste za lečenje.
U srednjem veku gomolje gladiola nosili su robovi i bezemljaši kao amajliju koja ih štiti od povreda i čini ih nepobedivim. O proizvodnji gladiola može se govoriti tek od početka 19 veka kada je engleski baštovan Colville uspeo vešistrukim ukrštanjem da proizvede rano cvetajuće hibride koji se još i danas pod nazivom G. X Colvillei Horst, sa uspehom gaje.
Zatim belgijski baštovan L. Van Houtte iz grada Genta uvodi 1841 godine krupno cvetne gladiole Gladioulus X Gandavensis, čime počinje i naglo širenje gladiola.
1885 god uvezena je iz Afrike Gladiola Primlus, žute boje, koja je ukrštanje sa gladiolom X Gandavensis i sa Gladiolom X Lemoinei dala jednu sasvim novu grupu tzv. Primulinus sa novim bojama kao što su žuta i narandžasta. U daljem razvoju sortiment gladiola prolazi kroz razne faze i nije mogao biti pošteđen ni raznih modnih hirova. Tako su krajem 19 i početkom 20 veka naročito bile tražene sorte sa reckavim obodom cveta.
Ne tako davno firma Konynenburg & Mark iz Noordwyka u Holandiji proizvela je novu grupu tzv. Butterfly Gladiola koje se odlikuju obilnim cvetanjem i sitnim dobro oformljenim cvetovima velike trajnosti. Posebno su pogodne za rano pospešivanje u staklenicima.
U naše vreme najviše se radi na daljoj selekciji krupno cvetnih gladiola kojih sada već ima više hiljada sorti.
Najznačajniji korak u istoriji gajenja bilja u saksijama slučajno je 1834. godine načinio džentlmen iz viktorijanskog doba Nathaniel Ward.
Otkrio je da biljke uspevaju u zatvorenoj staklenoj kutiji obnavljajući sopstvenu vlagu procesom respiracije.
Vardove kutije omogućavale su ljudima da kod kuće odgajaju sopstvenu minijaturnu džunglu tropskog bilja i dovele do novog napretka tehnike i metode negovanja bilja u staklenicima.
Vardova kutija za putovanje omogućila je da se osetljive vrste biljaka , sigurno i u savršenom stanju prenose na vrlo velike udaljenosti.
Kad su iznenada mnoge egzotične biljke postale pristupačne i mogle uspešno da se gaje u zatvorenoj kutiji, stakleniku ili naprosto u dekorativnoj saksiji u uglu sobe, kućne biljke su postale moda otmenog sveta Evrope i Amerike.
Dok je nekad gajenje čudnih i egzotičnih vrsta biljaka bio hobi samo vrlo bogatih, sada su u njemu uživali i manje imućni.
Naslov: Re: Legende i priče o cveću Ned 12 Maj - 1:03
[You must be registered and logged in to see this image.] Bosiljak (Ocimum basilicum)
Naučni naziv ove biljke je grčkog porekla i znači "mirisavi carev cvetak". U Starom Misiru boslijak se dosta gajio, a služio je kao simbol besmrtnosti. U istočnoj Indiji ova biljka se zove tulasi. Njoj je posvećen kult dubokog značenja (obožavanje tvoračke i svedržiteljske božje sile). Ime ove biljke dovodi se u vezu sa imenima dobrih bogova, ona je: milostiva, mirisava, listom bogata, satiračica zlih duhova itd. Rimski prirodnjak Plinije je tvrdio da kobilama i magaricama treba davati bosiljak kao hranu da bi bile plodne. U Italiji su devojke nosile svežnje bosiljka na prsima ili za pojasom. Svežanj bosiljka je uvoj prilici simbolizovao čestitost i devičanstvo, jer su udate žene bosiljak nosile na glavi, u kosi. Verovalo se da miris bosiljka stvara ljubav, pa se još i zove Bacia-Nicola tj. "Poljubi me Nikola". U Toskani, po jednom pripovedanju iz XV veka, svaka mlada dama stavlja u prozor bosiljak da bi dala znak svom ljubavniku da uskoči k njoj kroz prozor. Isti pripovedač bosiljak naziva "ljubavničkim posrednikom". Bosiljak, međutim, najčešće ima značenje zla i nesreće. Postoji izreka: "Sejati bosiljak znači psovati". Na Kritu je bosiljak simbol žalosti. U jednoj hrišćanskoj narodnoj pesmi pesnik ovako peva: "Bosiljče, cveće žalosti, procvetaj pod mojim malenim prozorom, jer ležem u bolu, a zaspim u plaču". U našem narodu bosiljak je sveta biljka i zove se još i ovako: bosilje, bosiok, vasleđen, velsagen, vesligen, mislođen i mislođin. Bosiljak u našem narodu ima simboliku verskog i duhovnog karaktera. U narodnoj pesmi "Nije za svakog smilje" iz 1844. godine kaže se:
"Smilje njojzi (devojci) tiho progovara: Nisam raslo za popu u crkvi, Za crkvu je kitnjasto bosilje."
Kasnije je bosiljak i kod našeg naroda postao simbol ljubavnih odnosa. Retki su slučajevi da se mladoženja zove granom bosiljkovom, po pravilu je u ljubavim pesmama bosiljak simbol ženske ljubavi pa ga zovu i ženskim cvećem. Ima slučajeva da bosiljak simbolizuje i supružinsku ljubav.
Uto 30 Dec - 12:42
