Desanka Maksimović

Gost

Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

Gost

УТЕХА

Ако нисмо заједно по априлској газили трави
сачекаћемо заједно прве мирисе снега.
Ја волим више зиме чистоту мирну
од болеснога дана пролећњега
кад руке без страсти не могу да се дирну.

Живећемо заједно свечане дане
кад душа почиње тихо да сазрева,
и бивају пуне плода њене гране,
и о вечности већ крадом снева.

Смејаћемо се заједно у вечерње часе
кад се човек смеје тише и рее.
Волећемо се кад почињу да се
живота овог сагледају међе,
кад љубавници постају једно другом
пријатељи благи и браћа.
Растаћемо се само пред путањом дугом,
са које не може да се пише,
ни да се враћа.

Gost

СТРАХ

Плашим се кад помислим
да ће доћи последња недеља нашег друговања.
Знам, биће пролеће и сунца жар,
и с болом оставићемо на дар
једно другом слатка дуговања.

Знам, цветаће румено дани
последње недеље нашег друговања.
Мирно ћемо се поздравити;
а никада нећемо оздравити
од чудесног туговања:

Што тих дана да угледамо тицу сребрних крила
и шуму у сунцу целу;
што тада баш да нам очи сретну
ону круницу цветну радосну и белу, белу.

Gost

ОБЕЋАЛА БИЋЕШ ВЕЧНА

Обећала си једном у детињству
да ћеш бити вечна,
откле год се враћали да ћемо те затећи,
као сенку испод кућне стрехе,
као кућни праг.

Није било ниједне наше пловидбе
да је ниси, као рибарске жене,
преседела на пучини гледајући;
није било буре ни бродолома
да нисмо после њих
поред неба угледали и твоје лице.

Где год бисмо се пробудили,
била си у прозору ти и сунце;
била си нам увек на дохвату руке
као вода,
увек као ваздух
присутна и неопходна.

Обећала си нам да ћеш бити вечна
као све што нас на свету дочекује
и остаје после нас.

И када си умирала,
чинило се да се осећаш кривом
што нас напушташ.

Gost

НЕЈАСНА ПЕСМА

Хвала ти за овај час бола препун.
Поред мене усамљен цвет беле круне
и улази тихо у небо месец непун.
О, не треба склопити очи суза пуне
кад месец излази.
Сићи треба на ливаде и пут,
где тишина лечи бистра преко биља
и спава месечине широки скут,
па залутати у ноћи, без циља,
као у сновима.

Јер вечно је само оно што је вечно:
месеца и срца узрок полазни.
и, ма колико било противречно,
волети треба што су полазни
лепоте часови,

Што са радошћу бол долази,
Што са заборавом се не може борити.
Волети треба што све пролази.
О, никада ништа немој зборити
кад месец излази.

Gost

ЗА НЕСХВАЋЕНЕ

Тражим помиловање
за несхваћене
који не умеју да премосте
ни капиларских раздаљина
до мајке и сина,
до свакодневне ствари просте;
за оне који остају страни
рукама што их држе у наручју,
сунцу пред којим се све раздани,
собној, као кошуља блиској, тами.

За сопствене душе тамничаре,
за радости својих троваче,
за оне што вичу кад им се плаче,
кад у нежности грезну,
што уходе себе као туђина,
за пушкарнице срца њина,
за свачију душу затворену
и опрезну.

**Učlanjen** : 04.01.2012

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

**Učlanjen** : 04.01.2012

Ucestvuju :

Desanka Maksimovic
Mira Stupica
Anica Zubovic
Milena Dravic
Nada Knezevic
Lado Leskovar
.................

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

Gost

Osecam veceras dok posmatram laste
                 i pupoljke rane
                 kao srce moje polagano raste
                 k'o vidik u lepe, nasmejane dane;

                 kako s mladim biljem postaje sve vece
                 i lako k'o krilo,
                 i kako mu celo jedno nebo srece
                 i pakao bola ne bi dosta bilo;

                 kako cezne za svim sto bi zivot mog'o
                 lepog da mu dade,
                 i da mu nicega ne bi bilo mnogo;
                 tako su velike ceznje mu i nade.

                 Osecam, da dosad sve je bilo sala
                 moga srca vrela;
                 da jos nikom nisam ljubav svoju dala
                 koliko bih mogla i koliko htela.

                 Da ima u meni cela nezna plima
                 reci nereceni',
                 da bih srce mogla poklanajti svima
                 i da opet mnogo ostane ga meni.

Gost

Cuj, recu cu ti svoju tajnu:
              ne ostavljaj me nikad samu
              kad neko svira.

              Mogu mi se uciniti
             duboke i meke
             oci neke
             sasvim obicne.

             Moze mi se uciniti
             da tonem u zvuke,
             pa cu ruke
             svakom pruziti.

            Moze mi se uciniti
            lepo i lako
            voleti kratko
            za jedan dan.

            Ili mogu kom reci u tome
            casu cudesno sjajnu
            predragu mi tajnu
            koliko te volim.

           O, ne ostavljaj me nikad samu
           kad neko svira.
           Ucinice mi se negde u sumi
           ponovo sve moje suze teku
           kroz samonikle neke cesme.

           Ucinice mi se crn leptir jedan
           po teskoj vodi krilom sara
         sto nekad neko reci mi ne sme.

           Ucinice mi se negde kroz tamu
           neko peva i gorkim cvetom
           u neprebolnu ranu srca dira.
           O, ne ostavljaj me nikad samu,
         nikad samu,
           kad neko svira.

Gost

Plasim se kad pomislim
da ce doci poslednja nedelja naseg drugovanja.
Znam, bice prolece i sunca zar,
i s bolom ostavicemo na dar
jedno drugom slatka dugovanja.
Znam, cvetace rumeno dani
poslednje nedelje naseg drugovanja.
Mirno cemo se pozdraviti;
a nikada necemo ozdraviti
od cudesnog tugovanja:
Sto tih dana da ugledamo ticu srebrnih krila
i sumu u suncu celu;
sto tada bas da nam oci sretnu
onu krunicu cventu radosnu i belu, belu.

Gost

Odavno sam, sugrađani čestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mržnja i ljubavi
i ćutanja i romora.
Za vašu borbu životnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, međutim, večno žedno
svega onoga čega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo čas spokojstva.

Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da živim
samo od življenja;
jer ni za šta čega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj životni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
života ja bih zadržala krug,
jer boli mene ipak čudesno
sto će me jednom nestati.

Ni srca nemam vašeg, sugrađani čestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noć hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti će ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

Gost

Desanka Maksimović ne spada u gromogtasne govornike, vikače i pesnike o svetu oko sebe, naročito ne u prvom periodu svoga pesničkog stvaralaštva; ona dolazi iz cveća i livada, govori tiho i sama sa sobom razgovara:

»Ova žena, kao u doba pastorala,
Bila je sama sobom obuzeta;
dušu svoju slično putiru nosila je pred sobom
u rukama obema.
Za velika, tragična stradanja sveta
ostala je nema.«

I upravo tim stihovima iz pesme Pesnikova tuga, Desanka Maksimović je i nehotice okarakterisala svoju poeziju tog perioda." bila je zagledana u sebe, daleko od svih zbivanja i »svetskih (...) prevrata«. I, čini se, baš time, tim bavljenjem samom sobom, ona se odvojila od svih svojih savremenika: ljubav, proleće i mladost ispunjavali su njene pesme, tople, neposredne i ljudski naivno iskrene. Ona je jednostavno pričala o sebi, o onom tihom žuborenju uzavrele krvi, o svojim sastancima i rastancima, o svome zelenom vitezu i lepoti njegova zagrljaja. Poezija Desanke Maksimović, čak i kada znači ljubavni nemir i bol, obojena je vedrinama, svetlošću i suncem. Njenim stihovima provejava vera, vera u povratak izgubljenoga, vera u život — mladost i čoveka. Ti stihovi prožeti su ponekad i jednom diskretnom tugom, elegično[ću i skrivenoim suzom, koji im daju izuzetnu sugestivnost zbog koje se čovek saživljuje s pesnikom, prima i prihvata njegove velike i male radosti, tihe tuge i nespokojstva, kao nešto svoje, nešto što mu je pesnik uzeo, odneo, ukrao i — opevao.

**Učlanjen** : 04.01.2012

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

**Učlanjen** : 04.01.2012

Vrt detinjstva

Desanka Maksimović - Page 4 Deca_igra_web

Poeziju za decu Desanke Maksimović odlikuje melanholična liričnost, naivnost,
nevinost, poštenje, beskrajna čistota. Njena prva zbirka pesama za decu Vrt
detinjstva, objavljena 1927. godine predstavljala je pravo osveženje za svoje
doba. Književni kritičar Milan Bogdanović pozdravio je autora "predodređenog
da se približi poeziji detinjstva" i ukazao na vitalne vrednosti poezije koja će
obogatiti književnu mapu reljefa ravnog, bez valova i životnih pejzaža.
U pesmama iz zbirke Vrt detinjstva Desanka Maksimović se seća detinjstva,
sela, prirode roditeljskog doma i zavičaja. Pesme o detetu i o detinjstvu,
prožete su oblicima, bojama i zvucima, koje slikaju detinje ushićenje i ustreptalost
pesnikinje. Otkrivajući čudesni svet u detetu uvek živog, mitskog i iskonskog
zajedništva sa prirodom, ona kroz stihove propoveda ljubav, razumevanje i dobrotu.
Priroda je u stihovima ukrštena sa motivima vetra, potoka, trave, polja, cveća,
šuma, dok kroz nju prolaze mravi, bube, leptiri, pauci, pčele, ptice, zečevi, lisice
koji unose živost.

artnit.net

Gost

Dodir

Noćas me u snu tače neka ruka,
Ne znam koja,
Sasvim kratko,
Samo večnost do tri dok izbroja.
I od tog dodira dođe do spoja
Mene i nekog zvezdanog sveta
Ne znam sa kojom od bezbroja
Maglina, zvezda i planeta,
Sa kojom od duga.
Samo nijednoga nebeskog sloja,
Nijednog kruga,
Ne mogoh se setiti kad se prenuh

Sem one ruke
Zaboravih sve u trenu.

Gost

NEJASNA PESMA

Hvala ti za ovaj čas bola prepun.
Pored mene usamljen cvet bele krune
i ulazi tiho u nebo mesec nepun.
O, ne treba sklopiti oči suza pune
kad mesec izlazi.
Sići treba na livade i put,
gde tišina leži bistra preko bilja
i spava mesečine široki skut,
pa zalutati u noći, bez cilja,
kao u snovima.
Jer važno je samo ono što je večno:
meseca i srca uzrok polazni:
i ma koliko bilo protivrečno,
voleti treba što su prolazni
lepote časovi,
što za radošću bol dolazi,
što sa zaboravom se ne može boriti.
Voleti treba što sve prolazi.
O, nikada ništa nemoj zboriti
kad mesec izlazi.

**Učlanjen** : 09.02.2014

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu
dan mi je kad njegove se oči vrate
i noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime
i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što će života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja

Desanka Maksimović

**Učlanjen** : 04.01.2012

PUTNIK TREĆE KLASE

Volim da putujem trećom klasom
na brodu, vozu i tramvaju:
tu ljudi svakom nazivaju boga
kad dođu i odu
i susedu ruku daju.

Čist do prljavog, trezan do pijanog
ne libeći se tu seda;
raspituje sused suseda
kuda ide i kako se zove,
i ko mu je kum i deda.

U trećoj klasi sednu kraj mene
žene slične mojoj majci,
preplašene i okorelih ruku,
i pričaju poverljivo svakome
svoju brigu i muku.

Tu se niko neće zabezeknuti
ako što pametno kažem, a imam
poderane rukave,
niko mi ne viri u izlizane potpetice,
ne meri me od pete do glave.

Tu se odeva svak kako mora;
mnogo je tu starinskog, ubogog sveta,
pa ako u proleće zimski ogrtač imam i ja,
to nikoga ne užasava,
niti kome smeta.

Tu miriše poneko na rakiju,
na beli luk i čašu vina,
poneko mi na nogu stane;
ali tu se putnici ne gledaju
sa nečovečnih visina:
poštuju se tuđe siromaštvo
i tuđe rane.

Ako se glasno nasmejem u trećoj klasi,
niko me ne smatra za nevaspitana i luda.
Tu su svi rođački raspoloženi
i jednaki gotovo
kao na dan strašnog suda.

**Učlanjen** : 04.01.2012

ZLA NOĆ

O, ma ko da si, ostani
noćas kraj moga skuta,
nikuda ne polazi.
Za onim čega nema
duša mi gori i luta,
i boli, jer sve prolazi.
I čini mi se, negde ljudi sad
prolaznost imaju na umu,
pa će doći noćas na naš breg
da spokojno svega se odreku.
Večno nihaju jasike na drumu
dušu nemirnu.
Ćute blago plaveti neba i teku.

Noćas me samo pogladi
nežno i blago po kosama
i kaži reč mi što greje.
Srce je moje pusto,
dušu mi mori osama,
i boli, jer prazno sve je.
I čini mi se, negde u blizini
rođeno srce da nekome smeta,
pa će doći noćas na naš breg
da nasmeje se svemu što biva.
Oblak u suton iznad šume sleta
i vrh livada brodi.
Putuju jutrom magle ponad njiva.

O, ma ko da si, zagrljaj
noćas mi vreo podari.
Srce je moje umorno,
duša je moja strana
gomili ljudi i stvari,
i ćuti u meni sumorno.
I čini mi se, nedaleko negde
od tuga teških ljudi boluju,
pa će doći noćas na naš breg
da radosno svi poumiru.
Grlice tihe brdom našim stoluju
i jecaju meko.
Putevi beli u nebesa uviru.

**Učlanjen** : 22.01.2017

Opasna, i iznenadna
kao metak,
i hladnokrvna,
sresce te sudbina,
presekavsi za tobom sve odstupnice,
porusiv do svakog izlaza brvna.

Nad tobom stajace nebo bez utocista,
dole zemlja i u njoj bespomocne kosti,
levo i desno okomite stene;
u tebi uspomene
i sve bez milosti.
Ni u sebe, ni van sebe,
neces imati kud da krenes.

....My heart beats only for you....

**Učlanjen** : 09.02.2014

Objavljena knjiga njenih stihova "OSTAVIĆU VAM JEDINO REČI"

Delo "Ostaviću vam jedino reči" ("Klett") predstavlja pravu riznicu stihova naše poznate pesnikinje.
O Desanki Maksimović i njenoj poeziji znalački je govorila Aleksandra Vraneš, profesorka na Filološkom fakultetu.
- Važna Desankina godišnjica stekla se u ovoj godini. Ona neporeciva, bez koje se oko Desanke ne bismo ni jatili. Sto dvadeseta godišnjica njenog rođenja, koju knjigom "Ostaviću vam jedino reči" poetski dostojanstveno slavimo. I da nije godišnjica, Desanku bismo pominjali i pominjemo je, objavljujemo nanovo njene knjige, tumačimo stihove, prozu i zapise, uz njenu reč volimo, čeznemo, patimo, tešimo se, borimo, odrastamo od prve slikovnice, prve lektire, do spoznaje, jednog dana, da više nemamo vremena ili da za sebe i druge tražimo pomilovanje. Ni Desanki ni nama ne trebaju godišnjice, jer bismo se savili pod njihovim teretom brojeći godine od pojave pesama "Slutnja", "Krvava bajka", "Srbija je velika tajna", "Za laži izgovorene iz milosrđa", "Nemam više vremena" - rekla je Aleksandra Vraneš.
Na kraju knjige, "Umesto biografije", je Desankin tekst koji se završava rečima: "Moje najdraže pesme? One koje predstavljaju žal za prolaznošću, a u isto vreme izražavaju neumitnost života. Takva je moja pesma "Zmija".

Informer

Gost

Na proslavu njenog 94. rođendana, godinu dana pred smrt, posetio ju je novinar NIN-a Borislav Gajić. Razgovarali su o njenim pesmama, koje su njena jedina "deca", ali i o tome kako je 14 puta padala i lomila noge. A govorila je i o svojoj prvoj i jedinoj ljubavi - Sergeju Slastikovu Kalužaninu.
Ljubav na prvi pogled - verovatno

Nakon studija na Filozofskom fakultetu, na kojem studira književnost i istoriju umetnosti, dobija stipendiju francuske vlade i 1923. odlazi u Pariz. Bila je profesorka u Prvoj ženskoj gimnaziji, a supruga je upoznala kao već poznata pesnikinja.

- Pozvali su me Rusi jednog dana da u njihovom klubu održim predavanje i pročitam nekoliko svojih pesama. Tu sam upoznala Sergeja. Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela devojka. Kasnije smo se zbližili. Nisam mogla odmah da se udam, jer još je bilo dece (braće i sestara), koji nisu bili izvedeni na put. Sergeju sam objasnila da treba sačekati, jer moje nasleđene dužnosti moram do kraja ispuniti. Bio je plemenit čovek i shvatio me. Strpljivo je čekao dan kada smo se napokon venčali i zasnovali svoj dom - opisuje Maksimović.

Sergej se zbog ljubavi odrekao glumačke karijere

Udala se 1933. godine za Sergeja. On je bio ruski emigrant. Kao mladi kadet tokom Prvog svetskog rata je zarobljen od Turaka, uspeo je da se nakon projnih putovanja dočepa Beograda.

Nakon venčanja je završio glumačku školu i dobio ponudu da ode u Skopski teatar. Međutim, zbog Desankine službe u Beogradu on je to odbio.

- Zaposlio se u izdavačkoj kući „Prosveta" kao prevodilac ruskog jezika. Za svog života preveo je četrnaest knjiga. Pisao je i pesme za decu, potpisujući se kao "Kalužanin". Bio je rodom iz Kaluge, šumovite oblasti blizu Moskve - kaže Maksimović.

"Bio je siromašan, ali njega je srce tražilo"

Kada se udala, mnogi su bili iznenađeni. Govorili su kako je mogla bolje da se uda. Da su je mnogi tražili i za njom uzdisali, ali ona je na to imala samo jedan odgovor.

- Ja sam se udala za čoveka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela - odgovarala je Maksimović.
Pesme su njihova deca

Nikada nije žalila zbog toga što nije imala dece. Kao najstarija u roditeljskoj kući, odgajila je brojnu braću i sestre. Brinula o njima sve dok nisu postali svoji ljudi. Tako je proživela osećaj materinstva.

- Kasnije, u braku, moj stvaralački rad me celu ispunjavao. Kada bih napisala jednu pesmu, kao da sam tri deteta rodila. Toliko bih se istrošila. Ja sam se sva davala - ispričala je tada Desanka Maksimović.

Sergej je preminuo 1976. godine. Sahranjeni su jedno pored drugog.

Izvor: Noizz.rs

Gost

NA SESNAESTI RODJENDAN

Dodji, nevidjeni sudjenice,
da gazimo kroz psenicno more,
da miris pokisle zemlje udisemo,
da klicemo, da klicemo,
da cutimo nemo.

Od radosti zvala bih laste
u nedrima da mi gnezda grade,
legla na zemlju i gledala
kako rastu stabljike mlade.

Pustila bih da mi nabujali potok
u narucja skoci,
cvetnim prahom bih posula
grudi i oci.

Pruzila bih vetru ruku
i skutove u jutru orosila,
ispila vodu sa svih vrela,
sunce bih na rame popela
i uz brdo nosila.

Dodji, da ti vidim lice,
ispod belih grana da stojimo,
da po livadama travu milujemo,
da vrbe lomimo,
da se smejemo, da se smejemo,
da zvezde brojimo,
da cutimo nemo.

D. Maksimovic

**Učlanjen** : 11.05.2018

U Desankinoj sobi

Ti kažeš: Posle čovek bude tanane svetlosti snop
ili neka maglina.
Ja kažem: A možda bude ptica ili cvet
Ili mlada žena. Možda ga ipak ima.
Ti reče: Ali ja neću biti ona ista –
I pogleda mi u oči zamišljena.

Ni ja neću biti ona ista, rekoh,
Sa likom koji će moja deca prepoznati,
Nepoznatoj mi ni majka neće poći
u susret da me primi.

Ti reče: Biću tamo užasno sama…
A možda nećeš zaboraviti da si na zemlji
nekad živela
Gledajući neke prelepe predele rajske.

Meni nisu potrebni, ti reče, ti predeli rajski,
Lepše sam u svom zavičaju videla.
Možda ću treperiti samo i biti svetlost bela,
Možda ću postati neka nova nebeska reka.
Ako nešto postoji pokušaću da ti se javim.
Da li ću i tamo drugovati s pesmom satkanom
od devojačkih želja, ti reče.

I ode. Preda mnom leži porcelanska lutka
U kineskoj svečanoj svilenoj odori.
To nisi ti. Savlađujem užas i strah.
Gde ode? Gde si sada? Ja se bojim.
Samo sveća na stočiću u sobi gori…

Sedela sam dugo kraj tebe. Sad uplašena stojim.

Mira Aleckovic

» Filmske novosti i najave