Strani filmski reditelji

Стенли Кјубрик


Стенли Кјубрик (енгл. Stanley Kubrick; рођен 26. јула 1928. на Менхетну, Њујорк, САД — 7. марта 1999. у Чилдвикбери Мејнору крај Лондона, Енглеска) био је амерички филмски режисер који је већину својих филмова снимио у Енглеској. У својој је педесетогодишњој каријери створио значајан опус од тринаест дугометражних филмова од којих се многи сматрају класичним остварењима филмске уметности.

Кјубрикови филмови су већином књижевне адаптације, карактеристични по својој техничкој савршености, инвентивном приступу филмском сценарију и окрутној циничној досетљивости. Његова најпознатија дела су хладноратовска сатира Др Стрејнџлав (1964), познати научно фантастични филм Одисеја у свемиру 2001, познати хорор филм Исијавање (1980) и Паклена поморанџа, чији је приказ насиља изазвао многе контроверзе кад се појавио 1971.

Године 1999, након дугог снимања необичног еротског трилера с Томом Крузом и Никол Кидман, Широм затворених очију, Кјубрик је преминуо.


Ране године

Стенли Кјубрик је рођен 26. јулa 1928. године, у Бронксу, Њујорк, у једној добростојећој породици. Међутим, већи део свог живота провео је у Енглеској. Отац му је био лекар који је волео фотографију. Ту љубав према фотографији пренео је и на Стенлија. Будући да су у кући имали лабораторију за израду фотографија, мали Стенли је баш ту развио свој високи степен визуелне истанчаности који је касније пренео и на филм. Био је фотограф у редакцији школских новина. На себе је привукао пажњу фотографијом Продавац новина оплакује смрт председника Рузвелта и преко ноћи је постао професионалац. Са само 16 година продао је ту фотографију тада водећем часопису Лук за који ће радити након завршетка школовања.


Снимио је неколико фотографија о младом боксеру у успону и ту је нашао инспирацију за свој први филм. Дани борбе је био документарни филм, али и прекретница у Кјубриковом животу. Након тога напушта часопис Лук и одлази у Гринич Вилиџ, где се издржавао снимајући кратке документарне филмове и играјући шах на тргу и на разним такмичењима. Уз очеву помоћ, успео је да скупи довољно новца за снимање првог играног филма, Страх и жеља, који говори о измишљеном рату. То је у ствари више била стилска вежба него филм, јер у то време Кубрик није знао ништа о глуми, раду са глумцима и многим другим стварима које чине један филм, али је зато фотографија била у првом плану. Иако је филм био повучен из биоскопа, филмски радници су га приметили и помогли су Кјбурику да сними свој други филм Пољубац убице. У овом филму до изражаја долази Кјубрикова изванредна способност играња светлом. Овим филмом привлачи пажњу продуцента Хариса са којим оснива продуцентску кућу Харис–Кјубрик Пикчерс. Пошто нису имали идеју за филм, отишли су у књижару и нашли књигу Убијање, која говори о пљачки хиподрома по којој је и снимљен филм Узалудна пљачка. Кјубрик ће много пута у даљем стварању посегнути за неким књижевним делом и преточити га у сценарио. Многи тадашњи критичари видели у Кјубрику младића пред којим је светла филмска будућност.


Године 1957. Кјубрик снима филм Путеви славе са Кирком Дагласом у главној улози. Овај филм је обиловао масовним сценама борби, као и покретима камере која их је пратила. Нарочито се истиче сцена снимљена дугим, континуираним кадром у којој Кирк Даглас маршира кроз ров окружен војницима. Са друге стране, сви су се дивили искрености којом је Кубрик изнио свој антиратни став. Тај став ће се провлачити и кроз наредне филмовиме са ратном тематиком (Доктор Стрејнџлав и Бојеви метак). Та искреност је била толико интензивна да је филм био забрањен за приказивање у Француској готово 20 година јер осуђује француски официрски сталеж. Након успеха са овим филмом, продуценти га зову да режира филм Спартак чије снимање је већ било почело. Пошто продуценти нису били задовољни радом пређашњег редитеља позивају Кубрика да доврши посао. Он је прихватио посао и извршио поновну поделу улога. У сценарио је убацио сцене борбе којих у првој верзији уопште није било и направио један епски филм. Овај филм је освојио четири Оскара.

Након „Спартака“, Кјубрик је желео да снима филм над којим ће имати апсолутну контролу, јер је имао доста проблема са Кирком Дагласом, који је поред тога што је био носилац главне улоге, био и продуцент филма. Осећао је да је постао признат филмски редитељ у Холивуду и одлучио је снимити филм по причи која му се допада. Роман Владимира Набокова Лолита није могао наћи издавача ни у САД ни у Британији. У Паризу је објављен као „порнографска књига“ постигавши тако велике тираже и привукавши Кјубрикову пажњу. Кјубрик пише сценарио за филм заједном са писцем Владимиром Набоковом. Католичка црква дочекује филм „на нож“. Кјубрику је нарочито замерено на љубавној сцени у у којој главни лик посматра слику газдаричине кћерке што је црква протумачила као сексуалну стимулацију малолетном особом. Кјубрик је изјавио да не би ни снимао филм „да је знао колико ће прашине дићи“.

Прашина се није ни слегла а Кјубрик је кренуо у следећи, још контроверзнији пројекат. У јеку хладноратовске кризе, снима филм Доктор Стрејнџлав, који исмејава односе између Совјетског Савеза и САД и показује како неки лудак у војсци који се оглуши о заповести може да изазове нуклеарни рат и катастофу. Филм је привукао пажњу публике највише због врло духовитог односа према једној врло озбиљној теми иако је у том периоду снимљено још неколико филмова са истом тематиком. Добар део заслуга носи и највећи комичар тог доба Питер Селерс. Филм је обиловао подацима који су били тајна америчке војске тако да су продуценти филма морали ићи на информативне разговоре са припадницима тајних служби. Међутим, испоставило се да су сви ти детаљи били плод маште и детаљних припрема Стенлија Кјубрика. У све филмове је улазио максимално спреман и пазио је да не изостави ниједан детаљ и да све прикаже јако реалистично.

У следећем филму долази до изражаја сва Кјубрикова имагинација и машта. Ради се о филму Одисеја у свемиру 2001. У сарадњи са писцем научне фантастике Артуром Кларком написао је сценарио за који је рекао „да то неће бити филм о шетњи кроз свемир, већ ће то бити стварна шетња кроз свемир“. Оно што даје посебну драж филму је употреба музике. Она овде није у функцији декорације или појачавања емоција, већ је апсолутна есенција и интелектуални део филма. Као и сваки пут до тада публика је била подељена у рецепцији филма. Неки су га доживели као стварно путовање кроз свемир, док га други нису разумели. Филм се данас сматра класиком научно-фантастичног жанра.


70-те

Следеће остварење, можда и најконтроверзније, је Паклена поморанџа. Филм је изазвао бројне полемике и публику поделио у два табора. У Енглеској је филм забрањен због експлицитних сцена насиља младих припадника банде. Ишло се тако далеко да је Кјубрику и његовој породици прећено смрћу. Онда је он направио један велики корак и затражио од издавачке куће да се филм повуче из биоскопа, што је и учињено. У овом филму Кубрик се поново поиграо са музиком. Најжешће сцене насиља и еротике је укомпоновао са најбољим Бетовеновим симфонијама. Те две супротности, класична музика и насиље су дали један запањујући ефекат.

Бари Линдон је следећи Кјубриков пројекат. У овом филму он је желио да гледалац отпутује у 18. век и да визуелно доживи тај период. Изабрао је посебну врсту објектива без дубинске оштрине, па је визуелним изгледом филма постигао сличност са сликарским радовима из тог времена. У неким сценама је употребљавао зум, што је некима било чудно, ако знамо да се ради о прошлом времену. Овај филм се појавио у ери акционих филмова у Холивуду, тако да је због трајања од три сата проглашен досадним и напорним. Ипак, добио је четири Оскара, иако није постигао већи комерцијални успех.

80-те

Кјубрик је након овог филма одлучио направити филм који ће напунити продуцентске касе, али и задовољити његов стваралачки нагон. Ишао је на сигурно и од бестселера Стивена Кинга „Исијавање“ направио сценарио за Исијавање. Овај филм ће бити проглашен за један од најнапетијих хорор-филмова. Урађен је тако да гледалац очекује да се нешто догоди, али тај удар који треба да се догоди стално се одлаже. Дизању напетости помаже и стали покрети камере кроз ходнике злокобног хотела, као и психоделична музика која стално дражи гледаочеве нерве.

"Бојеви метак" је филм који говори бесмислености Вијетнамског рата али на један непосредан начин. Кјубрик је избегао морализовање и изношење политичких ставова и на један готово документаран начин приказује сав ужас рата. Филм је подељен у две целине које могу да функционише саме за себе. Први део показује обуку маринаца који треба да иду у Вијетнам. Обука је сурова и многи и не издрже до краја. Један од ликова се под притиском ломи и убија наредника. У филму, наредник је иритантни гад тако да је разумљиво велико олакшање када га регрут Ленард убије и потом почини самоубиство. То се чини као једини исправан начин. Други део филма приказује борбе у урбаном делу Вијетнама. Страдања и патње војника су застрашујуће реалистичне. Ове сцене су снимљене у напуштеној фабрици гаса у Британији која је вешто претворена у вијетнамски град. У филму се нарочито истиче фотографија. Филм је у дистрибуцији мало закаснио, јер су се већ појавили филмови са тематиком Вијетнамског рата. Кад се узме у обзир да Кјубриков филм, за разлику од других, ниједног тренутка не прави хероје од америчких војника, јасно је зашто није имао већег успеха.


90-те

Последњи Кјубриков филм, Широм затворених очију, са Томом Крузом и Никол Кидман, је можда први његов филм који није поделио публику. Сви су га примили са одобравањем. Бави се односом мужа и жене, поверењем и њиховом сексуалношћу. Тај амбивалентан однос је наглашен коришћењем контрастних боја. Обично су то плава и жута односно топло-хладно. Драматургија одређених сцена је наглашена музиком која подиже тензију.

Стенли Кјубрик је умро 7. марта 1999. године


Филмографија

1953- Страх и жеља (Fear and Desire)
1955- Пољубац убице (Killer's Kiss)
1956- Узалудна пљачка (The Killing)
1957- Стазе славе (Paths of Glory)
1960- Спартак (Spartacus)
1962- Лолита (Lolita)
1964- Доктор Стрејнџлав или: Како сам научио да не бринем и заволео бомбу (Dr. Strangelove or: How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb)
1968- Одисеја у свемиру 2001. (2001: A Space Odyssey)
1971- Паклена поморанџа (A Clockwork Orange)
1975- Бари Линдон (Barry Lyndon)
1980- Исијавање (The Shining)
1987- Бојеви метак (Full Metal Jackett)
1999- Широм затворених очију (Eyes Wide Shut)
2001- Вештачка интелигенција (A.I.: Artificial Intelligence - довршио Стивен Спилберг)

Награде

Америчка филмска академија

1968- Најбољи визуелни ефекти Одисеја у свемиру 2001.

Британска филмска академија

1975- Најбоља режија Бари Линдон
1964- Најбољи филм Др. Стрејнџлав или: Како сам научио да не бринем и заволео бомбу

Национално удружење критичара

1975- Најбоља режија Бари Линдон

Удружење критичара Њујорка

1971- Најбољи филм Паклена поморанџа
1971- Најбоља режија Паклена поморанџа
1964- Најбоља режија Др. Стрејнџлав или: Како сам научио да не бринем и заволео бомбу


wikipedia

Kao jedan od najuniverzalnijih i najuticajnijih rezisera posljeratne ere, S. Kjubrik s pravom uziva reputaciju jedinstvenog i neponovljivog vizionara sedme umjetnosti. Kao , takoreci autsajder, u svijetu kakav poznajemo danas on je radio i stvarao izvan granica i sfera modernog Holivuda istovremeno odrzavajucikompletnu umjetnickukontrolu nad svojim projektima koji su uprkos malom budzetusa kakvim je Stenli raspolagao , dosegli nevjerovatan artisticki nivo i stekli status kultnih filmova.


Rodjen 26.jula 1928. u Nju Jorku Kjubrik je prvobitno sticao zasluge baveci se fotografisanjem pri cemu je svoje fotografije prodavao magazinu "Look" dok je jos bio u srednjoj skoli. Cetrdesetih godina poceo je da se interesuje za filmsku umjetnost kada je i pohadjao skolu moderne umjetnosti. kako bi stekao novac za finansiranje svojih prvih projekata igrao je sah za novac u selu pod nazivom Greenwich. 1951. Kjubrik je iskoristio svu svoju ustedjevinu za realizaciju svog prvog projekta , sesnaestominutnog dokumentarca koji se bavi profilom boksera Waltera Cartiera. Projekat je kasnije otkupljen od strane RKO-a i prikazivan u bioskopu "Paramount" u Nju Jorku. Ohrabren uspjehom svog prvog projekta , Stenli je 1956.rezirao svoj prvi studijski projekat pod nazivom "The killing".Sa Steling Haydenom uglavnoj ulozi. Film je pokazavsi se kao prilican umjetnicki trijumfprivukao paznju MGM studia sa cijim se saradnicima Stenli kasnije udruzio u realizaciji svojih buducih projekata. Od tada pa sve do svoje smrti za Stenlija je sve islo uzlaznom putanjom. 1957.usljedio je film pod nazivom "Paths of glory"sa Kirk Daglasom u glavnoj ulozi. Snimljen u Njemackoj film je zadobio veoma dobre kritike i uvecao Kjubrikovu reputaciju kao talenta u usponu. Sljedeci projekti bili su Spartak iz 1959. sa lorens Olivijeom i Toni Kurtisom kao epski spektakl i kontroverzni projekat iz 1962. pod nazivom "Lolita" kao i remek-djelo iz 1964. "Dr. Strangelove or: how i learned to stop worying and love the bomb". Potom je 1965. usljedila i produkcija Odiseje u svemiru 2001. koja je nakon svog prikazivanja stekla status kultnog filma kod ljubitelja naucne fantastike i krunisala dotadasnje Kjubrikovo stvaralastvo. Potom sljedi "Klockwork orange"- satiricna prica smjestena u buducnost iz 1971. kao i adaptacija Stiven Kingovog romana "The shining"iz 1980. sa Djek Nikolsonom u glavnoj ulozi.Usljed loseg prijema njegovog posljednjeg filma kod kriticara i javnosti, Kjubrik se povlaci i brizljivo radi na svom iducem projektu iz kojeg ce kao rezultat izaci "Full metal jacket"(1987.)-vijetnamska ratna drama koja je zadobila popularnost sirom svijeta noseci univerzalnu anti-ratnu poruku koja je popularna cak i danas.

Dejvid Linč


Dejvid Linč (engl. David Lynch; rođen 20. januara 1946. u Mizula, Montana, SAD) je američki režiser.

Filmovi Dejvida Linča se karakterišu po nadrealističkom pristupu, odnosno specifičnom aranžmanu sekvenci, na granici sna i jave i koje se često preklapaju, tako da je teško razdvojiti realnost od irealnog. Muzika u njegovim filmovima je veoma pažljivo izabrana i često kreirana sa svaki film, na bazi montaže i ritma sekvenci slika. Sam Linč kada govori o svom stvaralaštvu, definiše ga kao intuitivno istraživanje našeg „drugog ja“, naših snova, strahovanja i predrasuda, koja nisu očigledna na prvi pogled. Intuiciju, definiše kao integralni sklop intelekta i emocije, razmišljanja i osjećanja


Djetinjstvo Dejvida Linča je uslovljeno konstantnim selidbama po različitim državama SAD, uzrok posla njegovog oca, naučnog istraživača po profesiji. Iskustvo u jednoj violentnoj četvrti Filadelfije, inspiriše njegov prvi dugometražni film 1977. godine, pod naslovom Eraserhead. Film ubrzo kupuje Ben Barenholc (Ben Barenholtz), jedan od glavnih američkih distributera alterantivnih i andergraund filmskih ostvarenja. Od tog momenta film se prikazuje u bioskopima Njujorka, Los Anđelesa i San Franciska, pretvarajući se ubrzo u kultni film ljubitelja andergraund i alternativne kinematografije.
Filmografija

1966. Six figures getting sick
1968. The Alphabet
1970. The Grandmother
1977. Glava za brisanje
1980. Čovek slon
1984. Dina
1986. Plavi somot
1990. Divlji u srcu
1997. Izgubljeni autoput
1999. The Straight Story
2001. Bulevar zvezda
2006. Unutrašnje carstvo

Серђо Леоне


Серђо Леоне (итал. Sergio Leone; Рим, 3. јануар 1929 — Рим, 30. април 1989) је био италијански филмски редитељ, сценариста и продуцент.

Најпознатији је по филмовима из жанра шпагети-вестерна и по препознатљивом редитељском маниру - честом измењивању екстремно крупних планова са екстремно широким плановима као, на пример, у уводним кадровима филма Добар, лош, зао (1966).

Рођен је у Риму у филмској породици. Његов отац, Винченцо Леоне, био је позоришни глумац и редитељ немих филмова (режирао је под псеудонимом Роберто Роберти), а мајка, Едвиге Валкаренги (Биче Валеријан), била је глумица, тако да је Серђо Леоне већ са осамнаест година почео да ради у филмској индустрији.

У својим почецима, педесетих година прошлог века, био је асистент многих италијанских редитеља оног периода (Карминеа Галонеа, Луиђија Коменчинија, Марија Солдатија) те америчких редитеља Мервина Лероја, Раула Волша, Вилијама Вајлера и Фреда Зинемана који су у студијима Чинечите снимали високопрофилисане и амбициозне историјске спектакле као што су, на пример, Кво вадис (1951) или Бен Хур (1959). Потом се огледао као сценариста у оно време изузетно популарних италијанских псеудоисторијских спектакала (тзв. "мач и сандале", односно "пеплум") редитеља Марија Бонарда и Гвида Брињонеа.

Када је за време снимања „пеплума“ Последњи дани Помпеја (1959), са Стивом Ривсом у главној улози, редитељ Марио Бонард изненада оболео не могавши наставити снимање, Леонеу, који је био косценариста филма, понуђено је да га замени и да доврши филм. Леоне је на тај начин стекао драгоцено искуство које му је користило када је 1961. године добио прилику да режира свој први филм и то управо из поджанра „пеплума“, будући да је био способан да са мало новца сними филм који ће скоро у потпуности изгледати као скупа холивудска продукција.

Исте године, као коредитељ са Робертом Олдричом, снима холивудски библијски спектакл Содома и Гомора.

Почетком 60-их година 20. века занимање публике за „пеплум“ нагло слаби али је Леоне имао ту срећу да се нађе међу онима који су први уочили растући популарност филмова из једног другог жанра - вестерна. Његов вестерн За шаку долара (Per un pugno di dollari, 1964) (који је снимио под псеудонимом Боб Робертсон, американизованом верзијом псеудонима његовог оца) поставиће тематске и техничке оквире једног новог жанра који ће мало касније постати познат под називом шпагети-вестерн. Заснован на филму Акире Куросаве Телесна стража (Yojimbo, 1961), самурајској авантури смештеној у Мејџи периоду, филм је постао познат и по првој већој улози Клинта Иствуда којом он стиче статус звезде.

Филм је снимљен са релативно малим буџетом и то на локацијама у Шпанији што је битно утицало на његов коначан изглед. „То дело означава прекретницу у приступу жанру вестерна, његовом тумачењу и вредновању, доводећи до граница апсурда његове битне одреднице: сукоб добра и зла, ритуалне двобоје, освету као главног покретача поремећене свести и - поготово - митологију странца, дошљака са особинама и аскета и садисте у непоколебљивој оданости личном циљу, нејасном и његовим партнерима и његовим противницима“. Филм нам нуди похлепну, насилну и морално комплексну визију америчког Запада и, одајући дужно поштовање традиционалном америчком вестерну, уочљиво се дистанцира од њега причом, заплетом, карактеризацијом ликова и атмосфером. „Уз архетипски сукоб добра и зла, мотив освете и профилисање ликова као изразитих индивидуалаца, овај филм устоличује и тзв. митологију странца, типску улогу „човека без имена“, којом се прославио Клинт Иствуд. С другим двама деловима трилогије[1] - За долар више (1965) и Добар, лош, зао (1966), Леоне до крајњих граница истражује властиту поетику чија су основна обележја визуелна и драмска монументалност, стилизована фотографија, врло честа употреба крупног плана у сврху наглашавања његове стилске и реторичке (наративне) вредности, динамична и функционална монтажа те препознатљива грандиозна музика Енија Мориконеа". Већина теоретичара жанра Леонеу приписује заслуге за увођење једне радикалне и данас често коришћене интервенције у жанру вестерна: док су у класичном вестерну његови јунаци (и позитивни и негативни) изгледали као да су управо сишли са страница модног часописа и док се у илустровању моралних супротности ишло тако далеко да су позитивни ликови вестерна носили беле шешире, а негативни црне, дотле је Леонеова реинтерпретацији „старог Запада“ била много комплекснија и „реалистичнија“ (иако не без извесне дозе стилизације): његови ликови су били усамљеници сумњиве (криминалне) прошлости који су се ретко бријали, а још ређе купали, а њихова неконзистентна морална начела управљала су њиховим понашањем на тај начин да су, зависно од ситуацији, у једном тренутку спремно помагали другима у невољи, док би у другој ситуацији знали бити отворено и брутално егоистични. Оваква облик филмског реализма и данас сусрећемо у вестернима, али и у филмова из других жанрова. Многи држе ироничним чињеницу да је један италијански редитељ, који није знао ни реч енглеског и који никад није био на Дивљем западу, тако лако и уверљиво демистификовао и редефинисао лик америчког каубоја. Судећи по књизи Кристофера Фрејлинга 'Something to do with Death' Леоне је широко знање о америчком Западу црпио из књига које је страствено читао што се свакако види у његовим филмовима. Још као дете био је фасциниран Дивљим западом, а та фасцинираност се протегла и на зрело доба и уочљива је у сваком кадру који је снимио.


Филмографија

Филмови које је режирао Серђо Леоне

Год. Српски назив Оригинални назив

1959 Последњи дани Помпеја The Last Days of Pompeii
1961 Колос с Родоса The Colossus of Rhodes
1961 Содома и Гомора Sodoma e Gomorra
1964 За шаку долара A Fistful of Dollars
1965 За долар више For a Few Dollars More
1966 Добар, лош, зао The Good, the Bad and the Ugly
1968 Било једном на Дивљем западу Once Upon a Time in the West
1971 Била једном једна револуција Once Upon a Time… the Revolution
1984 Било једном у Америци Once Upon a Time in America


wikipedia

Ridley Scott

Sir Ridley Scott (South Shields, 30. studenog 1937.), britanski filmski redatelj i filmski producent.


Scott je odrastao u vojnoj obitelji, što je značilo da je većinu njegova ranog života njegov otac - časnik Kraljevske inženjerije - bio odsutan. Ridleyjev stariji brat, Frank, se pridružio Trgovačkoj mornarici dok je još bio mlad pa su braća jako malo kontaktirala. Tijekom ovog vremena obitelj se često selila, živeći (među ostalim) u Cumbriji, Walesu i Njemačkoj. Nakon Drugog svjetskog rata obitelj Scott se preselila u rodnu sjevernoistočnu Englesku, na kraju se skrasivši u Teesideu (čiji će industrijski krajolik kasnije poslužiti kao inspiracija za neke slične scene u Blade Runneru). Uživao je gledati filmove. Među Scottovim omiljenima bili su Lawrence od Arabije, Građanin Kane i Sedam samuraja. Scott je od 1954. do 1958. studirao u Teesideu, na umjetničkom koledžu, diplomiravši dizajn. Na londonskom Royal College of Art je stekao magisterij iz grafičkog dizajna.

Nakon toga je radio u časopisu koledža, ARK, i pomogao osnovati filmski odjel. Za posljednju predstavu je snimio crno bijeli kratki film, Dječak i bicikl, sa svojim mlađim bratom, Tonyjem Scottom, i ocem. Glavni vizualni elementi filma postat će sastavnice Scottova kasnijeg rada; objavljen je u specijalnim dodacima na DVD izdanju filma Dvoboj do istrebljenja. Nakon diplome 1963., našao je posao kao vježbenik scenograf na BBC-u, nakon čega će raditi na popularnim policijskim serijama Z-Cars i SF seriji Out of Unknown. Scott je u svojoj ranoj karijeri bio obožavatelj Stanleyja Kubricka. Za kraj svoje obuke na BBC-u je presnimio Kubrickove Staze slave kao kratki film.

Dodijeljen mu je zadatak da dizajnira drugi serijal Doctor Who, The Daleks, koji je sa sobom donio slavne kreature izvanzemaljaca. Međutim, malo prije početka rada se posvađao oko rasporeda pa je zamijenjen Raymondom Cusickom. Scott je na BBC-u premješten u odjel za redateljske vježbenike, a prije nego što je napustio korporaciju, režirao je epizode Z-Cars, njegov spin-off, Softly, Softly, i pustolovnu seriju Adam Adamant Lives!.

Pet članova obitelji Scott su redatelji. Brat Tony je dva desetljeća bio uspješan filmski redatelj; sinovi, Jake (40) i Luke (37), su hvaljeni redatelji reklama, kao i njegova kćer Jordan (27). Jake i Jordan rade u Los Angelesu, dok je Luke ostao u Londonu.

Rana karijera

Scott je 1968. napustio BBC i osnovao vlastitu produkcijsku tvrtku, Ridley Scott Associates, radeći sa sir Alanom Parkerom, Hughom Hudsonom, Hughom Johsonom, te zaposlivši svog mlađeg brata, Tonyja.

Dvoboj do istrebljenja

Dvoboj do istrebljenja iz 1977. je bio Scottov prvi dugometražni film. Produciran je u Europi te je na Filmskom festivalu u Cannesu osvojio nagradu za najbolji debitantski film, ali i polučio manji komercijalni uspjeh u SAD-u. Smješten u vrijeme Napoleonskih ratova, govorio je o dva francuska husarska časnika, D'Hubertu i Feraudu (Keith Carradine i Harvey Keitel). Njhova prepirka oko manjeg incidenta se pretvara u ogorčeno neprijateljstvo koje će potrajati sljedećih petnaest godina s većim sukobima koji će ga i okončati. Film je hvaljen zbog povijesno autentičnog prikaza napoleonskih uniformi i vojnog upravljanja, kao i zbog točnih tehnika mačevanja iz devetnaestog stoljeća koje je nadzirao koreograf borbi William Hobbs.

Alien


Na Scottovo komercijalno razočaranje s Dvobojom do istrebljenja nadomjestio se uspjeh Alana Parkera s američkim filmovima - Scott je priznao kako je "tjedan dana bio bolestan" od zavisti. Originalno je planirao ekranizaciju opere Tristan i Izolda, ali nakon što je vidio Ratove zvijezda, uvjerio se u potencijal visokobudžetnih filmova punih specijalnih efekata. Zato je prihvatio režiju Aliena, SF horora kojim će steći međunarodno priznanje. Iako je snimljen 1978., Scottov talent za scenografiju i atmosferične vizualne efekte dao je Alienu bezvremensku dimenziju.

Iako Scott neće režirati tri nastavka Aliena, ženska akcijska junakinja Ellen Ripley (Sigourney Weaver) postat će filmska ikona. Scott je 2003. bio uključen u restauraciju i ponovno objavljivanje filma uključujući medijske intervjue za njegovu promociju. U isto je vrijeme je natuknuo kako je razgovarao da snimi peti i posljednji film. No, u intervjuu iz 2006., redatelj je rekao kako je bio nezadovoljan redateljskom verzijom Aliena, naglasivši kako je original bio "besprijekoran" te da su dodaci bili tek marketinški trik.

Blade Runner



Nakon što je godinu dana proveo na adaptaciji SF romana Pješčani planet, Scott angažiran za režiju filmske verzije romana Sanjaju li androidi električne ovce? Philllipa K. Dicka, (koji će poslije biti preimenovan u Blade Runner), nakon iznenadne smrti njegova brata Franka. S Harrisonom Fordom u glavnoj ulozi i sa hvaljenim Vangelisovim soundtrackom, Blade Runner je bio komercijalni promašaj kad je objavljen u kinima 1982., pa je ubrzo povučen iz distribucije. No, ipak će steći kultni status kroz prikazivanja na televiziji i objavljivanja na video formatima. Warner Bros. je koristio Scottove bilješke kako bi 1991. stvorio redateljevu verziju u kojoj su uklonjeni snimljeni glasovi i promijenjen kraj. Kritičari danas Blade Runner smatraju jednim od najvažnijih SF filmova 20. stoljeća, a često se, uz roman Neuromancer Williama Gibsona, navodi kao inicijator cyberpunk žanra. Scott je osobno nadzirao digitalnu restauraciju Blade Runnera i odobrio Završnu verziju, koja je objavljena u kinima u Los Angelesu i New Yorku 5. listopada 2007. Scott je za Blade Runner rekao kako je to njegov "najdovršeniji i najosobniji film".


Reklama "1984" za Macintosh

1984. je Apple Computer predstavio Macintosh. Njegovo objavljivanje najavljeno je jednom jedinom reklamom, sada poznatom kao "Reklama od 1,5 milijun dolara", temeljena na romanu 1984 Georgea Orwella, a koju je režirao Scott (kao rezultat njegova rada na Blade Runneru). Reklama je emitirana tijekom 18. Super Bowla 1984. Namjera Stevea Jobsa bila je da izjednači Big Brother s IBM-ovim PC-om, a bezimenu akcijsku junakinju, koju je portretirala Anya Major, s Macintoshom.

Reklama se često nalazi pri vrhu u izboru najutjecajnijih arketinških kampanja. Na primjer, časopis Advertising Age ju je nazvao "Reklamom desetljeća", a 1999. je u izboru TV Guidea izabrana kao najbolja od "50 najboljih reklama svih vremena".

Legenda


Scott je 1985. režirao fantastični film Legenda. Kako se nikad nije susreo s žanrom bajke, Scott je odlučio stvoriti "bilo jednom" film smješten u svijet vila, princeza i demona. Za ulogu filmskog junaka Jacka je angažirao Toma Cruisea, Miu Saru kao Princezu Lily, i Tima Curryja za ulogu sotonskog Gospodara tame. No, serija problema sa snimanjem i postprodukcijom (uključujući izrezivanje materijala i zamjenu originalne glazbe Jerryja Goldsmitha) je poremetila objavljivanje filma i rezultirala s poražavajućim recenzijama. Ipak, poslije je postao kultni klasik zahvaljujući DVD izdanju na kojem je restaurirana Scottova originalna vizija.

Detektiv i dama i Crna kiša

Gladan komercijalnog hita i u inat tisku koji ga je smatrao komercijalnim redateljem posvećenom fantastičnim vizualnim efektima bez mnogo sadržaja, Scott je odlučio odgoditi daljnje uplitanje u SF i fantastični žanr, kako ga ne bi označili žanrovskim redateljem, fokusirajući se na zrelije i realnije trilere.

Među njima su se našli Detektiv i dama, romantična policijska drama s Tomom Berengerom, Lorraine Bracco i Mimi Rogers iz 1987., i Crna kiša, policijska drama iz 1989. s Michaelom Douglasom i Andyjem Garciom, dijelom snimanoj i Tokiju i Osaki, u Japanu. Oba su polučila osrednji uspjeh na box officeu.

Scott je opet hvaljen za raskošne vizualne efekte, ali i dalje kritiziran zbog snimanja filmova koji su zapravo produžene verzije njegovih ulaštenih televizijskih reklama, koje je nastavio režirati zbog profita.

Thelma i Louise


Thelma i Louise je objavljen 1991., a u glavnim ulogama su nastupili Geena Davis kao Thelma, Susan Sarandon kao Louise, i Harvey Keitel kao suosjećajni detektiv koji pokušava riješiti zločine koje dvije žene sve lakše počinjavaju. Film se pokazao uspješnim i oživio Scottovu redateljsku reputaciju, donijevši mu prvu nominaciju za Oscar. Scottov sljedeći projekt bio je nezavisni film 1492.: Osvajanje raja, s pričom o Kristoforu Kolumbu. Smatra se najusporenijim Scottovim filmom. Proći će četiri godine prije nego Scott objavi sljedeći film.

Zrelo razdoblje

Scott je 1995., zajedno sa svojim bratom Tonyjem, u Los Angelesu osnovao filmsku i televizijsku produkcijsku kuću Scott Free Productions. Svi njegovi kasniji filmovi, počevši s Paklenim morem i G.I. Jane, ženskom verzijom Full Metal Jacketa s Demi Moore i Viggom Mortensenom, su producirani pod etiketom Scott Freeja. Iste godine braća su otkupili kontrolni paket dionica Shepperton Studiosa koji je kasnije povezan s kompanijom Pinewood Studios.

Gladijator i kasniji radovi

Veliki uspjeh Scottova filma Gladijator (2000.) označen je oživljavanjem gotovo zaboravljenog žanra, povijesnog spektakla. Scott se nakon toga okrenuo Hannibalu, nastavku filma Jonathana Demmea, Kad jaganjci utihnu. Godine 2001. je objavljen novi Scottov film, Pad crnog jastreba (2001.), koji je učvrstio Scottovu reputaciju kritički i komercijalno uspješnog redatelja i osvojio dva Oscara.

Godine 2003. je režirao Šibicare, adaptaciju romana Erica Garcije, s Nicolasom Cageom, Samom Rockwellom i Alison Lohman. Recenzije su bile uglavnom pozitivne, a i u kinima je prošao solidno.

Godine 2005. Scott snima međunarodno uspješno Kraljevstvo nebesko, film o križarima koji je svjesno htio povezati povijesne događaje s onim sadašnjim. Dok je bio na lokaciji u Maroku, Scottu su navodnu prijetili ekstremisti. Marokanska vlada je za epsku scenu bitke poslala vojno konjaništvo.

Nezadovoljan kino-verzijom filma (uputio je prigovore zbog prevelikog obraćanja pozornosti na mišljenja publike na predprikazivanjima). Scott je osobno nadgledao redateljevu verziju Kraljevstva nebeskog, koja je 2006. objavljena na DVD-u. U intervjuu u kojem ju je promovirao, kad su ga upitali da li se općenito protivi predprikazivanjima, Scott je rekao:

"Ovisi tko je u sjedalima. Ako imate luđaka koji radi moj posao, tada trebate predprikazivanje. Ali dobar redatelj bi trebao biti toliko iskusan da prosudi da je ono što misli ispravna verzija koja bi se trebala naći u kinima."

Dobra godina i Američki gangster

Scott se opet udružio s Russellom Croweom, režirajući film Dobra godina, koji je temeljen na bestseleru. Film je objavljen 10. studenog 2006., uz glazbu Marca Stretenfielda. Rupert Murdoch, čelnik News korporacije i studija 20th Century Fox (koji je financirao film) odbacili su Dobru godinu kao promašaj na sastanku dioničara samo nekoliko dana nakon što je film objavljen.

Scottov sljedeći redateljski rad je bio na Američkom gangsteru, radeći prvi put s Denzelom Washingtonom i ponovno s Russellom Croweom. On je treći redatelj koji se okušao na projektu nakon što je pokušaj Antoinea Fuquaa (pod radnim naslovom Tru Blu) studio otkazao zbog prevelikog budžeta. Washington je bio angažiran za tu verziju projekta (čime je opet radio s Fuquaom nakon izvedbe koja mu je donijela Oscara u Danu obuke), kao i Benicio del Toro, kojima je plaćeno 20 i 15 milijuna dolara, prije same produkcije. Projekt je tada predan redatelju Hotela Ruanda, Terryju Georgeu, za kojeg se govorilo da će raditi na manje gruboj verziji s Donom Cheadleom u glavnoj ulozi. Na kraju su George i Cheadle odustali, a Scott ga je preuzeo početkom 2006.

Pristup i stil

Scott voli primati ideje od glumaca tijekom snimanja filmova. Tako mu je Susan Sarandon sugerirala da Louise u jednoj sceni pakira cipele u plastične vrećice, i ondje gdje njen lik mijenja nakit za šešir i druge stvari u filmu Thelma i Louise, kao i suradnju s Timom Robbinsom u preradi posljednje scene kako bi dobila veći uzmah.

S druge strane je zahtjevan i težak redatelj. Tijekom produkcije Blade Runnera je dobio nadimak "Guverner". Nekoliko članova ekipe je nosilo protestne majice sa sloganima kao što je "Will Rogers nikad nije upoznao Ridleyja Scotta", referencu na najslavniju rečenicu Willa Rogersa, "Nikad nisam upoznao čovjeka koji mi se nije sviđao." Bilo je to uglavnom odgovor na način na koji je Scott režirao svoju prvu američku ekipu, koji je prema njihovim standardima bio pregrub.

Njegov napadni vizualni stil, koji uključuje detaljni pristup dizajnu scenografije i inovacije, atmosferično osvjetljenje, izvršio je veliki utjecaj na kasnije generacije redatelja - od kojih su mnogi jednostavno imitirali njegov stil. Scott obično koristi spori ritam sve do akcijskih sekvenci, koje karakteriziraju česti, rapidni rezovi. Primjeri su Alien i Blade Runner; kritičarka LA Timesa Sheila Benson, na primjer, je potonji nazvala "Blade Crawler" "jer je tako prokleto spor". Druga često korištena tehnika je njegovo korištenje zvuka kako bi se pobudila tenzija, kao što se može vidjeti u Alienu sa šuštanjem pare, kompjuterskim otkucajima i bukom mašinerije u svemirskom brodu.

Iako je Scott poznat po svom osebujnom redateljskom stilu, druge stilističke tehnike i elementi katakteristični za Scota uključuju:

Snažne ženske likove.

U nekim filmovima je snažan sukob između oca i sina koji obično završava s potonjim koji namjerno ubija prvog (Blade Runner, Gladijator) ili slučajno (Pad crnog jastreba), ili svjedoči događaju (Kraljevstvo nebesko). Gospodar tame u Legendi često spominje svog "oca". Kao dio sukoba između oca i sina postoji nekoliko ponavljajućih scena: u Gladijatoru, sin grli oca tobože kao izraz ljubavi, ali se taj zagrljaj pretvara gušenje i smrt oca. Slična scena postoji u Blade Runneru.
U Gladijatoru, Blade Runneru i Kraljevstvu nebeskom, sin upoznaje ca kad je već odrastao. Drugi česti elementi su ti da se majka ne prikazuje, te da se sin ili otac prikazuju u svojim zadnjim činovima. Na primjer, Roy Batty umire nakon što je spasio Deckarda, Maximus umire nakon što je ubio Komoda, a Godfrey od Ibelina ubija nekoliko neprijatelja nakn što je smrtno ranjen strijelom. Osim toga, junak biva spašen od smrti prije nego što je počinio svoj najveći podvig: Deckarda spašava Rachel, Maximusa rob, a Baliana muslimanski neprijatelj.
Časnici kao likovi reflektiraju karijeru njegova oca, kao što je to slučaj u G.I. Jane i Pad crnog jastreba.
Često koristi dvije kamere postavljene u obliku slova "V", što omogućuje glumcima da glume tečnije.
Osobno sudjeluje u castingu i preferira prirodni pristup (samo on i casting redatelj).
Voli raditi s glumcima koji imaju snažnu kazališnu pozadinu i/ili diplomcima s dramskih škola.
Kao i Stanley Kubrick, Scott je poznat po čestom ponavljanju pojedinih scena. To se posebno očitovalo tijekom produkcije Blade Runnera: ekipa je zbog toga filmu dala nadimak "Blood Runner".
Često koristi klasičnu glazbu. Od 1976. na mahove radi na ekranizaciji opere Tristan i Izolda|.
Često koristi dim (u Alienu, Blade Runneru i Crnoj kiši), zbog vizualnih esteskih razloga.
Izbor istih skladatelja: Jerryja Goldsmitha (Alien i Legenda), Vangelisa (Blade Runner i 1492.: Osvajanje raja) ili Hansa Zimmera (Crna kiša, Thelma i Louise, Gladijator, Hannibal, Pad crnog jastreba i Šibicari). Scott je dva puta tijekom špice koristio i Stingovu glazbu ("Valparaiso" za Pakleno more i "Someone to Watch Over Me" za Detektiva i damu, koji se u originalu zove kao i sama pjesma).
Obično se smatra "ocem" redateljeve verzije. Scott je bio jedan od prvih koji je koristio deskripciju za ponovno objavljivanje Blade Runnera 1992. (drugi takvi filmovi jesu postojali, ali su bili ili manje verzije namijenjene obožavateljima koje su nosile ime "Special Edition" ili su prisilno montirani od strane studija). Pozitivan rezultat redateljeve verzije Blade Runnera je ohrabrio Scotta da prepravi nekoliko svojih filmova koji su se pokazali kao promašaji u vrijeme kad su objavljeni (kao što su Legenda i Kraljevstvo nebesko) s istim pozitivnim rezultatima. Danas se ta praksa ustalila u okvirima filmske industrije.

Kritike

Iako su neki njegovi filmovi zaradili brojne pohvale, drugi su bili manje uspješni kod kritike i publike. Pakleno more, G.I. Jane i Hannibal su tri veća rada koja kritičari napadaju, dok je 1492.: Osvajanje raja bio veliki komercijalni podbačaj. Legenda (1985.) je, kao i Blade Runner tri godine prije, prvotno bila komercijalna katastrofa, ali je kasnije stekla kultni status zahvaljujući hvaljenom (ali rijetko puštanom) soundtracku Jerryja Goldsmitha, koji se našao na redateljevoj verziji iz 2002. koja je bliža Scottovoj originalnoj viziji.

Glumci koji su radili sa Scottom često su isticali da više pažnje posvećuje setovima ili redoslijedu kadrova nego njima samima. Takve kritike došle su od Harrisona Forda, koji je prigovorio da je njegov odnos sa Scottom ostavio puno praznina. Paul M. Sammon je u svojoj knjizi, Future Noir: The Making of Blade Runner, komentirao ovo u intervjuu za Brmovie.com, izjavivši kako se Scottov odnos s glumcima u dobroj mjeri popravio tijekom godina.

Privatni život

Njegova životna partnerica je glumica Giannina Facio, koju je angažirao za sve svoje filmove od Paklenog mora.

Filmografija

Godina Film

1965. Dječak i bicikl
1977. Dvoboj do istrebljenja
1979. Alien
1982. Blade Runner
1985. Legenda
1987. Detektiv i dama
1989. Crna kiša
1991. Thelma i Louise
1992. 1492.: Osvajanje raja
1996. Pakleno more
1997. G.I. Jane
2000. Gladijator
2001. Hannibal
Pad crnog jastreba
2003. Šibicari
2005. Kraljevstvo nebesko
2006. Sva nevidljiva djeca
Dobra godina
2007. Američki gangster
2008. Tijelo od laži

Ingmar Bergman


Uppsala, Švedska Ernst Ingmar Bergman

Kad film nije dokument onda je san. Zato je Tarkovski veći od svih. Cijelog svog života lupao sam na vrata prostora u kojima se on osjećao kao kod kuće.
…rijetka je rečenica skromnosti vrlo kompleksnog umjetnika koji se na početku 20. stoljeća rodio kao drugi sin u obitelji svećenika. Majka mu je po porodu oboljela od gripe, a već će se u njegovoj najranijoj dobi pokazati da su odnosi između roditelja duboko poremećeni – majka je bila zaljubljena u nekog drugog te je nekoliko puta pokušavala napustiti obitelj dok je otac prijetio samoubojstvom. Stariji ga je brat često zlostavljao u djetinjstvu, pa je bio puno bliži s mlađom sestrom (u svojoj biografiji daje naslutiti i neke incestuozne veze).

Kao dječak je često lagao i bio rastrgan između svoje prirode i strogog, krutog odgoja u obitelji koja je, kao svećenićka trebala služiti kao primjer svima u okolici. Zbog tog ga razloga odmalena prati osjećaj krivnje (česta tema njegovog filmskog angažmana), pa se često osamljuje i druži s odraslima, posebno s bakom s kojom provodi praznike i priča priče. U svojoj desetoj godini od bogate tete Anne na poklon dobiva laternu magicu (iako ju je teta u biti poklonila njegovu starijem bratu, Ingmar je mijenja za 100 kositrenih vojnika) – igračku-kinoprojektor uz pomoć kojeg uprizoruje svoje prve projekcije.

Od rane dobi izrađuje lutke i sa sestrom priređuje lutkarske predstave, mnogo čita te se u osnovnoj školi prilično loše uklapa u svoju sredinu. U mladenaštvu se apsolutno zaljubljuje u Strindbergov lik i djelo (kasnije će prema njegovim dramama snimati filmove, a poznato je da je čak živio u njegovoj rodnoj kući), pa stoga u Stockholmu upisuje studij književnosti, nakon što je u 19. pobjegao od kuće. Nakon diplome se zapošljava u kazalištu gdje uglavnom obavlja mnoge scenarističke poslove, piše kratke priče i drame. S 26. godina i poslom u Hälsingborg City Theatre najmlađi kazališni menadžer u Europi, a te iste godine se filmom 'Hets' prvi put probija do voljene sedme umjetnosti.

Njegove su početke u voljenoj Švedskoj nazivali redateljevanjem specijaliziranim za zakašnjelu adolescenciju, da bi mu se artistička elita poklonila tek 1953. poradi naslova 'Sawdust and Tinsel', a internacionalna publika zbog 'Osmijeha u ljetnoj noći' 1955. Uslijedili su općepoznati teškaši poput 'Divljih jagoda' (1957) te 'Sedmog pečata' (1957) koji je osvojio grand prix na Cannesu. Prevladavajuća je tematika vezana uz egzistencijalistička pitanja, izolaciju pojedinca, obiteljske odnose, nekvalitetu muško-ženske komunikacije (što mu je još obiteljsko naslijeđe), paralelu između boga i oca (sve Bergmanova intimistička propitivanja).

Filmovi su mu često mračnih tonova, prigušenih boja, a velik je naglasak dan karakterima – posebno uz brojne frontale glumaca i krupne kadrove. Od njegovih se zrelijih ostvarenja naprosto moraju istaknuti filmovi poput 'Persone' (1966) nadahnute omiljenim Strindbergom, građanski 'Scene iz braka' (1974) te 'Fanny i Alexander' (1982) koji je osvojio Oscara za najbolji strani film. Zbog portretiranja žena i prikazivanja ženske seksualnosti (često nastrane) su ga nerijetko pljucnule feminističke udruge, a nije ga mazila ni svjetska kritika.

Često je surađivao s istom ekipom - glumicama Bibi Andersson, Harriet Andersson, Ingrid Thulin te Liv Ullman ( s kojom se dobro razumio i neko vrijeme bio u vezi), te cijenjenim kamermanom Svenom Nykvistom. Bio je poznat kao vrlo precizni, vremenom opsjednut redatelj (ponekad si je zacrtavao svakoga dana snimiti 3 minute filma), sve je moralo biti isplanirano i ići kao po špagi. Njegova je režija često upoređivana s baroknim skladanjem, dok su mu filmovi stvrstavani u komorni žanr. U svojoj je biografiji 'Moj život – laterna magica' otkrio da je cijelog života patio od probavnih problema koji su se manifestirali nenadanim, bolnim grčevima i proljevom (u svim mogućim i nemogućim situacijama), a zbog krhke je psihičke ravnoteže nekoliko puta bio hospitaliziran na zatvorenim psihijatrijskim odjelima.

Ženio se pet puta – s Else Fisher, Ellen Lundström, Gun Grut i Käbi Laretei (ima najmanje devetero djece), no najviše je volio svoju posljednju ženu Ingrid von Rosen koja je 1995. umrla od raka. 1976. je bio uhićen i optužen za milijunsku utaju poreza, što ga je duboko potreslo, te je nakon živčanog sloma na devet godina iz protesta odselio iz domovine. Od još šokantnijih ćemo podataka prenijeti da je kao mladić bio poklonik nacizma, a da mu je brat jedan od utemeljitelja nacional-socijalističke stranke u Švedskoj.

2002. je objavio da više neće režirati – sve su ga više mučili zdravstveni problemi, a u biografiji je objasnio da je zbog umora i starosti počeo gubiti svoju strast koja ga do tad nije napuštala. Ipak, raduckao je pomalo u kazalištu objašnjavajući da mu je ono 'uvijek bilo vjerna žena', dok mu je film (posljednji mu je 'Sarabanda' 2003.) bio 'uzbudljiva, strastvena ljubavnica'. Omiljeni su mu redatelji Tarkovski, Kurosawa te Buòuel, a skladatelji Bach i Mozart.

Izvor : Filmski net

Fanny i Alexander
Bergmanova autobiografska priča o dvoje djece iz imućne, kazališne obitelji koja se nakon smrti oca teško nose sa njegovom zamjenom u novom domu.

Fanny i Alexander dvoje su djece iz poznate kazališne obitelji iz provincijalne Švedske s početka prošlog stoljeća. Njihovi roditelji Oscar i Emilie upravljaju lokalnim kazalištem u čemu im pomažu i drugi članovi obitelji.

Nakon iznenadne smrti oca usred predstave desetogodišnjem Alexanderu (Bertil Guve) i mlađoj mu sestri Fanny (Pernilla Alwin) život će se uvelike promijeniti. Nakon što im se majka uda za biskupa Vergerusa prisiljena su preseliti u njegov ne baš topli dom.

Spas pronalaze u društvu dugogodišnjeg obiteljskog prijatelja Ekdahla koji posjeduje posebne moći i s kojim provode veći dio vremena.

Iako je planirao da mu ovo bude oproštaj od ozbiljnijeg bavljenja režijom Ingmar Bergman je nastavio raditi i nakon ove, svojevrsne autobiografske priče u kojoj kroz malog Alexandra nastoji prikazati problematičan odnos koji je imao sa ocem.

i.k.

Fransoa Trifo (François Truffaut) (6.2. 1932 - 21.10. 1984) francuski filmski režiser i kritičar. Jedan od utemeljivača novog talasa.

Sredinom pedesetih godina Trifo je, zajedno sa grupom mladih kritičara, budućih slavnih režisera, koju su činili Žan-Lik Godar, Klod Šabrol, Žak Rivet i Erik Romer, sarađivao u avangardnom časopisu Bioskopske sveske(Cahiers du cinema), gdje je i formulisao čuvenu autorsku teoriju. Trifoov prvi film 400 udaraca, snimljen u godini kada su se pojavila još dva filma koja su označila početak novog talasa- Reneov Hirošimo, ljubavi moja i Godarov Do posljednjeg daha (za koji je Trifo radio scenario), 1959., dobio je Nagradu za najbolju režiju u Kanu, kao i njujoršku Nagradu kritike za najbolji film na stranom jeziku u 1959. godini.

1959. završio je „400 udaraca” koji su postigli momentalni uspjeh, otvarajući vrata novom talasu i njegovoj svjetskoj karijeri. 1968. Trifo je planirao da oženi svoju omiljenu glumicu,Klod Žad, koja je glumila u filmovima „Ukradeni poljupci”, „Zajednički sto i postelja”, „Ljubav u bjekstvu”, ali je promjenio svoju odluku u poslednjem momentu. Uprkos tome, Trifo i Žad su ostali odlični prijatelji.

Trifo je snimio drugi igrani film o Antoanu Doanelu (Žan Pjer Leod), „Ukradeni poljupci” („Baisers Volés”, 1968), koji je zgodno snimio Šerval. To je nježan, pun ljubavi, portret Antoana koji odrasta u nizu ljubavnih veza da bi se na kraju vjerio s Kristinom (Klod Žad). „Bračno gnijezdo” („Domicile conjugal”, 1970) treći je film serije o Doanelu, o prvim dvijema godinama Antoanovog i Kristininog braka, o srozavanju braka zbog jedne ljubavne afere i o njegovom konačnom, teškom ponovnom uspostavljanju. Film je lak i duhovit, i kao komedija prilično uspio, ali kao i „Žil i Žim” pokreće neka ozbiljna pitanja o samoj instituciji braka i o njegovim mogućnostima. Trifo je završio seriju o Doanelu, započetu filmom „400 udaraca” dvadest godina ranije, filmom „Ljubav u bjekstvu” („L'Amour en fuite”, 1979), koji počinje Antoanovim sporazumnim razvodom od Kristine i nastavlja se slučajnim susretima s ličnostima iz njegove prošlosti.

Njegova dva posljednja filma, međutim, označavaju skromni povratak na poznati teren opsesivne romanse „Žena iz susjedstva” („La Femme d'à côté”, 1981); i hičkokovskog komičnog trilera „Brzo nedelja!” („Vivement dimanche!”, 1983). Snimao je filmove sve do svoje smrti, 21.oktobra 1984. u Neiju na Seni, koja je nastupila kao posljedica tumora na mozgu. Pokopan je na groblju Monmartr u Parizu kada je imao pedeset dvije godine.
Filmografija

400 udaraca (Les Quatre-cents coups) (1959)
Pucajte na pijanistu (Tirez sur le pianiste) (1960)
Žil i Džim (Jules et Jim) (1962)
Nježna koža (Le Peau douce) (1964)
Fahrenheit 451 (Farenhajt 451) (1966)
Mlada je bila u crnini (La Mariee etait en noir) (1967)
Ukradeni poljupci (Baisers volés) (1968)
Sirena Misisipija (La Sirene du Mississippi) (1969)
Divlji dječak (L'Enfant sauvage) (1969)
Bračno gnijezdo (Domicile conjugal) (1970)
Dvije Engleskinje i kontinent (Les Deux Anglaises et le continent) (1971)
Ljepotica kao ja (Une Belle fille comme moi) (1972)
Američka noć (La nuit américaine) (1973)
Priča o Adeli H. (L'Histoire d'Adele H.) (1975)
Džeparac (L'Argent de poche) (1976)
Čovjek koji je volio žene (L'Homme quai amait les femmes) (1977)
Zelena soba (La Chambre verte) (1978)
Poslednji metro (Le dernier métro) (1980)
Žena iz susjedstva (La Femme d'a cote) (1981)
Brzo nedjelja (Vivament dimanche!) (1983)

Michael Cimino,


Michael Cimino (rođen 3. veljače 1939.), američki filmski redatelj.
Rođen je u New Yorku ili 16. studenog 1943. (prema njegovoj osobnoj biografiji), ili 3. veljače 1939. (što je vjerojatnije zbog datuma njegovih diploma).Ciminova biografija je ogledni primjer metoerskih uspona i padova viđenih u Hollywoodu sedamdesetih. Nakon dva scenaristička rada (na SF filmu Silent Running i filmu o Prljavom Harrjyu, Magmum Force), Cimino je krenuo režirati svoj prvi film, Thunderbolt i Lightfoot, kojeg je otkupila produkcijska kuća Clinta Eastwooda, Malpaso, a sami Eastwood je rekao kako ga on misli i režirati. Međutim, Cimino ga je nagovorio da mu prepusti režiju filma koji je postao solidan uspjeh na box-officeu u to vrijeme, a i danas uživa manji kultni status. Uz uspjeh ovog filma, Cimino je imao pravo na jaču glumačku postavu i više umjetničke slobode za svoj drugi film, Lovac na jelene (1978.). Film je bio veliki kritički i komercijalni uspjeh, a osvojio je više Oscara, uključujući one za najboljeg redatelja i najbolji film.Na temelju uspjeha svog prethodnog filma, studio United Artists dao mu je slobodne ruke za njegov sljedeći film, Vrata raja (1980.). Film je nekoliko puta premašio budžet te ne samo da je studio umalo doveo do bankrota, nego je postao konačno upozorenje da se produkcije otimaju kontroli. Film je označio kraj ere tzv. Novog Hollywooda. KorporacijaTransamerica, vlasnik studija United Artists, izgubila je povjerenje u filmsku kompaniju i njegov menadžment pa ju je ubrzo prodala.
Film Vrata raja bio je takva box-office i kritička katastrofa da je ozbiljno poljuljao Ciminov ugled, a njegovi sljedeći filmovi nikad više neće doživjeti veći uspjeh. Mnogi kritičari koji su hvalili Lovca na jelene postali su daleko više rezerviraniji prema filmu i Ciminu nakon Vrata raja.
Posljednjih godina mnogi kritičari su izjavili kako film uopće nije tako loš kako se govorilo kad je tek objavljen. Zapravo, film je postao popularniji u Europi te je otada kvalificiran kao neshvaćeno remek-djelo.1984., nakon što nije uspio završiti suradnju s redateljem Herbertom Rossom, Paramount Pictures je iznenađujuće Ciminu ponudio režiju filma Footloose. Prema scenaristu Deanu Pitchfordu, Cimino je na čelu produkcije bio četiri mjeseca te radio sve ekstravagantnije zahtjeve u vezi scenografije i same produkcije. Konačno, Parammount je shvatio kako možda u rukama ima još jedna Vrata raja. Otpustili su Cimina, a film je dovršio Herbert Ross, kao što je to bilo originalno zamišljeno.
Ova epizoda, iako naizgled trivijalna, imala je snažan učinak na Ciminovu karijeru. Nakon Footloosea, u filmskoj industriji su na Cimina gledali kao na nekoga tko nije naučio lekciju Vrata raja. Zapravo, producenti su se bojali povjeriti Ciminu režiju zbog njegovih mogućih rasipnih zahtjeva što bi rezultiralo novim debaklom. Zato je Hollywood okrenuo leđa Ciminu. Svi njegovi sljedeći filmovi bit će financijski neovisni, bez studijske produkcije.Cimino je 1979. s United Artistsom potpisao ugovor na više filmova. Vrata raja bio je prva produkcija, ali većina ostalih filmova koji su trebali slijediti, nisu snimljeni zbog debakla ovoga. Cimino je nakon Vrata raja bio povezivan s više projekata, ali njegova je reputacija dovela do toga da ga uopće nisu angažirali, a i onda kad bi, obično bi ga otpustili.
Cimino je napisao scenarij za film Izvor, temeljen na romanu Ayn Rand. Napisao je 27 verzija scenarija koje su 1975. razmatrali u United Artistsu. Snimanje je trebalo početi nakon Vrata raja, ali je studio odbacio scenarij.
Nakon toga je napisao scenarij za film Psi rata s Christopherom Walkenom koji je trebao i režirati, ali je poslije otpušten. Film je poslije snimljen 1981., uz veliku promjenu scenarija.
Zajedno s Jamesom Tobackom je napisao scenarij Život i snovi Franka Costella te ga je ponudio trima različitim studijima (UA, Warner Bros. i Dino DeLaurentis), ali film nikad nije ušao u produkciju.
Perfect Strangers bila je ljubavna priča koju je napisao Cimino, a trebao režirati David Picker. Scenarij je ušao u pretprodukciju, ali Paramount je odustao od projekta.
Nakon odustanka Davida Leana s produkcije Pobune na brodu Bounty, Cimino je preuzeo projekt, ali je otpušten nakon neuspjeha s Vratima raja. Ironično, United Artists je pozvao Leana da preuzme režiju Vrata raja nakon što je film premašio budžet.
Cimino je originalno trebao biti redatelj SF klasika Dead Zone, ali ga je studio otpustio na nagovor Stephena Kingazbog kreativnih nesuglasica.
Nakon toga dobio otkaz s režije filma Papa Greenwich Villagea. Režiju je preuzeo Stuart Rosenberg, a Cimino nije dobio nikakve zasluge.
Napisao je biografski scenarij o Fjodoru Dostojevskom s Raymondom Carverom. Columbia Pictures je razmišljao o produkciji, ali to se ipak nikad nije dogodilo.
Cimino je adaptirao roman o francuskom biciklistu, a u filmu je trebao nastupiti Dustin Hoffman. Trebao se snimati1985., ali produkcija je ipak otkazana.Ciminova Godina zmaja, čiji su scenarij adaptirali on i Oliver Stone iz romana Roberta Daleyja, prošla je mnogo bolje. Cimino je čak dobio počasnu titulu pukovnika na Tajlandu. Međutim, film je bio nominiran za pet nagrada Razzie, uključujući najgoreg redatelja i najgori scenarij. Film je bio kritiziran i zbog stereotipa o kineskim Amerikancima.
2001. je Cimino objavio prvi roman, Big Jane.

• Thunderbolt i Lightfoot (1974.)
  
  
• Lovac na jelene (1978.)
  
  
• Vrata raja (1980.)
  
  
• Godina zmaja (1985.)
  
  
• Sicilijanac (1987.)
  
  
• Sati očaja (1990.)
  
  
• Lovac na sunce (1996.)
  
  
• Izvor Wikipedija
  
  
• 
  
  
• DESPERATE HOURS, director Michael Cimino, Kelly Lynch, 1990,
  
  
• 
  
  
  
• 
  
  
  
• Wolfgang Staudte, Berlinale 1979
  
  
  
• 
  
  
  
• 
  
  
  
• 
  
  
  
• 
  
  
  
• Michael Cimino Heaven's Gate 
  
  
  
• 
  
  
  

Никита Михалков


Никита Сергејевич Михалков (рус. Никита Сергеевич Михалков; рођен 21. октобра 1945. године у Москви) је један од најпознатијих руских филмских аутора и глумаца.

Михалковљева породица

Михалков је рођен у угледној умјетничкој породици. Његов прадјед био је царски управник Јарославља, чија је мајка била принцеза из породице Галицин (рус. Голицыны). Никитин отац, Сергеј Михалков, је најпознатији као писац дјечје литературе и аутор текста химне Совјетског Савеза и текста химне Русије. Никита мајка, пјесникиња Наталија Петровна Кончаловски, ћерка је авангардног умјетника Пјетра Кончаловског и унучка још једног изванредног сликара Василија Сурикова. Никитин старији брат је филмски радник Андреј Кончаловски, познат по својој сарадњи са Андрејом Тарковским и својим холивудским акционим филмовима, као што је Runaway Train.

Рана глумачка каријера

Михалков је учио глуму у дјечјем студију Московског умјетничког театра и касније у Шукиновој школи Вахтанговог позоришта. Још као студент појавио се у филму Ђорђа Данелија Я шагаю по Москве (1964.) и филму његовог брата Андреја Кончаловског Дворянское гнездо (1969.). Био је на путу да постане звијезда Совјетског позоришта и биоскопа.


Никита Михалков у филму Я шагаю по Москве из 1964. године.

Почеци режирања

Уз наставак глумачке каријере, уписао се у Свесовјетски државни институт кинематографије (сада познат као Герасимов институт кинематографије), гдје је студирао режију код Михаила Рома, који је био професор и његовом брату и Андреју Тарковском. Режирао је свој први кратки филм 1968. године ... А я уезжаю домой, и свој дипломски С покойный день в конце войны 1970. године. Михалков се појавио, као глумац, у преко двадесет филмова, укључујући филм свог брата Ујка Вања (1972), прије него се појавио као косценариста, режисер и глумац у свом првом већем остварењу Свой среди чужих, чужой среди своих из 1974. године, „црвеном вестерну“ смјештеном у период после грађанског рата у Русији.

Стицање међународне репутације

Михалков је стекао међународну репутацију својим другим остварењем Раба любви (1976). Смјештен у 1917. годину, филм прати покушаје филмске екипе да сними нијему мелодраму у одмаралишту док су окружени Револуцијом. Филм, базиран на посљедњим данима звијезде нијемог филма Вере Колоднаје, вио је високо ратиран након издавања у САД.

Михалков сљедећи филм, Неоконченная пьеса для механического пианино (1977. година) је његова адаптација Чеховог раног дијела Платонов, и освојио је прву награду на Филмском фестивалу у Сан Сабестијану. У 1978. години, док је глумио у братовљевом епском филму Сибириада, режирао је и филм Пять вечеров, љубавну причу о пару растављеном због Другог свјетског рата, који се среће послије осамнаест година. Његов сљедећи филм Обломов, са Олеком Табаковим у главној улози, базиран је на класичној новели Ивана Гончарева о младом лијеном племићу који одбија да устане из кревета. Филм Родня из 1981. године је комедија о провинцијалки у Москви која се бави компликованим односима међу њеном родбином. Без свидетелей, филм из 1983. године, прати дуг ноћни разговор између жене (глуми је Ирина Купченко) и њеног бившег супруга (Михаил Уљанов) када се случајно задесе закључани у соби.

У раним 80-има, Михалков је наставио своју глумачку каријеру појавивши се у изузетно популарним филмовима Елдара Ризанова Вокзал для двоих (1982. година) и Жестокий романс (1985. година). У том периоду, појавио се у улози Хенрија Баскервила у Совјетској екранизацији Баскервилског пса.

Глумио је и у многим својим филмовима, укључујући: Свой среди чужих, чужой среди своих, Раба любви, Неоконченная пьеса для механического пианино и Утомлённые солнцем (Варљиво сунце).

Међународни успјех

Комбинујући неколико кратких Чеховљевих прича, 1987. године режира филм Очи чёрные, у коме глуми Марчело Мастројани као старац који прича причу о романси коју је имао када је био млађи, о жени коју никад није могао да заборави. Филм је доживио успјех и био је хваљен, а Мастројани је добио награду за најбољег глумца на Канском филмском фестивалу и номинован је за Оскара за своју улогу.


Фестивал на Палићу, Кустурица, Зеленовић, Михалков

Михалков сљедећи филм Урга (1992. година), смјештен је у мало познати свијет Монгола који живе на граници Русије и Кине, освојио је Златног лава на Филмском фестивалу у Венецији и био је номинован за Оскара за најбољи страни филм. Михалков филм Анна: от 6 до 18 (1993. година) документује одрастање његове кћерке Ане, од дјетињства до зрелости.

Михалков најпознатији филм до данас Утомлённые солнцем (Варљиво сунце) из 1994. године, обрађује напету атмосферу за вријеме Стаљинових чистки. Филм је добио Главну награду на Канском фестивалу и Оскара за најбољи страни филм, као и још других награда. До 2000. године, Варљиво сунце је био филм са највећом зарадом који је снимљен у источној Европи.

Скорашња каријера


Никита Михалков у филму Сибирски берберин из 1998. године.

Михалков је искористио добре критике и финансијски тријумф филма Варљиво сунце, да склопи буџет од 25 милиона долара за свој епски подухват, филм Сибирски берберин (Сибирский цирюльник) из 1998. године. У овом филму, који је отворио Кански филмски фестивал 1998. године, у главним улогама се појављују Џулија Ормонд и Олег Мењшиков (чест глумац у Михалковим филмовима), док се редитељ појављује у улози цара Александра Трећег.

Филм је освојио Руску државну награду и проширио је трачеве о Михалковим предсједничким амбицијама. Режисер је, напротив, одабрао да управља руском филмског индустријом. Упркос великој опозицији од стране ривалских режисера, изабран је за предсједника Руског друштва кинематографа и руководи Московским филмским фестивалом од 2000. године. Установио је и награду Руске академије Златни орао, као супротност Ника награди.

2005. године Михалков је наставио своју глумачку каријеру, глумећи у три нова филма: Статский советник, Жмурки, Persona non grata. Сљедеће године глумио је у филму Мне не больно.

2007. године режира филм „12“, који је 2008. године добио награду публике на фестивалу у Карловим Варима, а исте године је био номинован за награду Оскар, у категорији филм године ван енглеског говорног подручја, док је 2007. године био номинован за Златног лава на Венецијанском филмском фестивалу.

Наставак филма „Варљиво сунце“, „Егзодус: Варљиво сунце 2“ (Утомлённые солнцем 2: Предстояние), режира 2010. године. Од самог појављивања филм изазива значајне реакције филмске и друштвене јавности, а на западу га критичари прозивају пропутиновским и простаљиновским филмом.

Посетио је Београд где је 3. октобра 2014. у Сава центру била светска премијера његовог филма Сунчаница.

Приватни живот


Никита Михалков са предсједником Руске Федерације Владимиром Путином, 2000. године

Михалков приватни живот шаролик је као и његова филмска каријера.

Његова прва жена била је славна руска глумица Анастасија Вертинскаја, којом се оженио 6. марта 1967. године. Из овог брака има сина Степана Михалкова, рођеног септембра 1966. године.

Са својом другом женом, бившом манекенком Татјаном има сина Артема (рођеног децембра 1975. године) и кћерке Ану (рођена 1974. године) и Нађу (рођену септембра 1986. године).


wikipedia


Filmography
Director

Devochka i veshchi (1967) (short film)
And I Go Home (1968) (short film)
A Quiet Day During the End of War (1970) (short film)
At Home Among Strangers (1974)
A Slave of Love (1976)
An Unfinished Piece for a Player Piano (1977)
Five Evenings (1978)
Oblomov (1979)
Family Relations (1981)
Without Witness (1983)
Dark Eyes (1987)
Hitch-hiking (1990)
Close to Eden (1992) (aka Urga)
Remembering Chekhov (1993)
Anna: 6 - 18 (1993)
Burnt by the Sun (1994)
The Barber of Siberia (1998)
12 (2007)
Burnt by the Sun 2: Exodus (2010)
Burnt by the Sun 2: Citadel (2011)
Sunstroke (2014)[13]

Actor (selected)

I Step Through Moscow (1964) – Georgi Daneliya
A Nest of Gentry (1965) – A. Konchalovsky
The Red and the White (1967)
The Red Tent (1969) – Mikhail Kalatozov
The Postmaster (1972) – Sergey Soloviev
At Home Among Strangers (1974) – Himself
A Slave of Love (1975) – Himself
An Unfinished Piece for a Player Piano (1977) – Himself
Siberiade (1978) – A. Konchalovsky
The Hound of the Baskervilles (1980) – Igor Maslennikov
Portrait of the Artist's Wife (1982) – A. Pankratov-Biely
Station for Two (1983) – Eldar Ryazanov
A Cruel Romance (1984) – Eldar Ryazanov
Humiliation and Offense (1991) – A. Echpai
Burnt by the Sun (1994) – Himself
Gogol's The Government Inspector (1996) – S. Gazanov
The Barber of Siberia (1998) – Himself
The State Counsellor (2005) – Filipp Yankovsky
Zhmurki (2005) – Aleksei Balabanov
Persona Non Grata (2005) – Krzysztof Zanussi
12 (2007) – Himself
Burnt by the Sun 2: Exodus (2010) - Himself
Burnt by the Sun 2: Citadel (2011) - Himself

Steven Andrew Soderbergh

Američki filmski reditelj,rodjen 1963.godine,producent, scenarist, snimatelj i montažer.
Soderbergh je rođen u obitelji švedskih imigranata. Dok je bio dijete, obitelj mu se preselila u Baton Rouge, Louisiana, gdje je njegov otac postao dekan na državnom sveučilištu u Louisisani. Ondje je kao tinejdžer otkrio snimanje pa je počeo snimati 8-milimetarske filmove opremom posuđenom od studenata sa sveučilišta. Dok je još bio u srednjoj školi, negdje s 15 godina, Soderbergh se učlanio u sveučilišni odjel za animaciju i rabljenom opremom počeo snimati kratke 16-milimetarske filmove. Umjesto studija na sveučilištu, Soderbergh se odmah nakon mature okušao u Hollywoodu; radio je kao skladatelj glazbe za game show i držač natpisa s uputama za publiku kako bi spojio kraj s krajem, a na kraju je počeo raditi kao slobodni filmski montažer. Prvi veći uspjeh zabilježio je režijom koncertnog spota grupe Yes, 9012 Live iz 1985, koji je bio nominiran za Grammyja.

Prvi uspjeh: Seks, laži i videovrpce

Kad se vratio u Baton Rouge, dobio je ideju za Sex,laži i videovrpce, koji je napisao u osam dana. Neovisni film osvojio je Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, polučio komercijalni uspjeh i potaknuo revoluciju nezavisnog filma u devedesetima.

Nakon Seksa, laži i videovrpci slijedio je niz niskobudžetnih komercijalnih razočaranja: Kafka, mješavina činjenica i Kafkine vlastite fikcije, s Jeremijem Ironsom u ulozi Franca Kafke; Svet pod nogama (1993.), hvaljena drama iz doba Velike depresije;Ispod površine, remake film Noira Roberta Siodmaka iz 1949.; i Schizopolis, komedija u kojoj je nastupao, koju je i napisao, skladao glazbu, snimio i režirao.

Serija komercijalnih neuspjeha završila je 1998. s filmom Daleko od očiju, stiliziranom adaptacijom romana Elmorea Leonarda, s Georgeom Cloonijem i Jennifer Lopez. Film je zaradio pohvale od kritike, iako je manje uspjeha imao na komercijalnom planu. Reafirmirao je Soderberghov potencijal i započeo umjetničko partnerstvo s Clooneyjem.

Soderbergh se nadovezao na uspjeh Daleko od očiju snimivši još jednu kriminalističku priču, Osveta, prema originalnom scenariju Lerna Dobbsa, s veteranima Terenceom Stampom i Peterom Fondom. Film je dobro primljen, ali ne kao i Erin Bronkovič, s Julijom Roberts u ulozi samohrane majke koja podiže tužbu protiv industrije, za koju je dobila Oskara. Kasnije te godine, Soderbergh je objavio svoj najambiciozniji projekt dotada, Traffic, socijalnu dramu s ekipom prvorazrednih glumaca.

Traffic je postao njegov najveći kritički uspjeh nakon Seksa, laži i videovrpci, a donio mu je Oscara za najboljeg redatelja. Iste godine je nominiran i za Erin Brockovich. On je jedini redatelj nominiran za najboljeg redatelja iste godine za dva različita filma u izboru za Oscare, Zlatni globus i Američkog udruženja redatelja. Dogodilo se to po prvi puta u 60-godišnjoj povijesti dodjele Oscara.


Oceanovih jedanaest (2001.), s all-star glumačkom postavom, bio je Soderberghov najuspješniji film u karijeri sa zaradom od 183 milijuna dolara. Zvijezda filma, George Clooney, kasnije se pojavio u Solarisu (2002.), označivši tako njihovu treću suradnju. Soderbergh je iste godine snimio Licem u lice koji je sniman digitalnim načinom, stilom punim improvizacija, koji je izbrisao crtu između koje su glumci glumili likove i fikcionalne verzije samih sebe. Naslov filma (Full Frontal) je referenca u filmskoj industriji koja se odnosi na glumca ili glumicu koji se pojavljuje potpuno gol.

Sljedeći Soderberghov projekt bio je K Street (2003.), desetodijelna HBO-ova serija koju je producirao s Clooneyjem. Serija je postala poznata što je bila djelomično improvizirana, a svaka je epizoda producirana u pet dana prije emitiranja. Stvarne političke figure su se pojavile u seriji kao oni sami, ili u cameo ulogama ili fikcionalnim verzijama samih sebe.

Uslijedio je Oceanovih dvanaest (2004.), nastavak Oceanovih 11. Dobri Nijemac, romantična drama smještena u poratni Berlin s Cate Blanchett i Clooneyjem objavljena je krajem 2006. Šesta suradnja Clooneyja i Soderbergha, Oceanovih trinaest, objavljena je u lipnju 2007.
"Uvijek sam se slagao s njima", kaže Soderbergh o glumcima, "Pokušavam i uvjeravam se da su u redu, a kad su u zoni, ostavljam ih same. Ne miješam se." Njegov nenametljivi redateljski stil privukao je mnoge velike glumce da ponove suradnju s njim. Julia Roberts je imala sporedne uloge u Oceanovih jedanaest, Oceanovih dvanaest i Licem u lice, a osvojila je Oscara za glavnu ulogu u Erin Brockovich. Benicio del Toro, koji je također osvojio Oscara u njegovom filmu (Traffic), nastupa u njegovom sljedećem filmu, Gerila. Od ostalih koji se često pojavljuju u njegovim filmovima, izdvajaju se karakterni glumci kao što su Luis Guzman (Daleko od očiju, Osveta i Traffic) i Don Cheadle (Daleko od očiju, Traffic, Oceanovih jedanaest, Oceanovih dvanaest i Oceanovih trinaest). Glumac koji se pojavio u najviše njegovih filmova je George Clooney, s kojim dijeli vlasništvo produkcijske kuće, Section Eight Productions.

Soderbergh često glumi vlastitog snimatelja pod pseudonimom Peter Andrews, a često je i montažer vlastitih filmova pod pseudonimom Mary Ann Bernard. Dok je snimao Traffic, Soderbergh je je htio potpis snimio i režirao. Budući da mu Udruženje scenarista nije odobrilo takav kredit, a Soderbergh nije htio koristiti svoje ime više od jednom, uzeo je pseudonim, Peter Andrews, prvo i srednje ime svog oca.

• Najmlađi je dobitnik Zlatne palme, s 26 godina.
  
• Oba njegova filma iz 2000., Erin Brockovich i Traffic, nominirana su za Oscara za najbolju režiju. Soderbergh je bio prvi redatelj koji je nominiran iste godine poslije Michaela Curtiza 1938.
  
• U ožujku 2002., Soderbergh je izabran za potpredsjednika Američkog udruženja redatelja.
  
• Sa 130 riječi, Soderbergh je održao najkraći govor na dodjeli Oscara 2000.
  
• Poznat po svojoj radnoj etici, Soderbergh je tri puta objavio dva filma iste godine.
  
• Soderbergh je obožavatelj rock benda Guided by Voices i njegova frontmena Roberta Pollarda. Napisao je predgovor za knjigu Guided By Voices: A Brief History, Twenty-one Years of Hunting in the Forests of Rock and Roll, autora Jamesa Greera.
  
• Oženjen je s spisateljicom/novinarkom Jules Asner. Često kreditira Asner kao inspiraciju za ženske likove.
  
• Opisao je sebe kao "hardcore ateista". Odgojen je kao katolik.
  

• 
  
  
  

Steven Soderbergh ‪winning the Oscar® for Directing