Louis Аragon

Ja nisam od onih koji podvaljuju univerzumu
I sav pripadam ovom velicanstvenom i tuznom krdu ljudi
Nikada me nisu videli da sam se skrivao od bure
Svojim rukama sam uvek gasio pozare
Znam dobro sta su rovovi i tenkovi
U velikim danima sam uvek ne obaziruci se otvoreno iznosio svoje najgore misli
I nisam se povlacio kada su dolazili da mi pljuju lice
Ziveo sam obelezena cela
Delio sam crni hleb i suze sviju
A kada je dosao red i na mene peo sam se na ratni brod
Koji me je odvodio deleko od mog porobljenog rodnog kraja
Tako sam se ukrcao na brod koji samo sto se nije potopio pod teretom ljudi
A na krovu su veliki ratnici Atlasa pevali monotono zalopojke
Primao sam svoj deo gorcine
Nosio svoj krst nesrece
Za mene licno ovaj rat jos nije nikako zavrsen
Jer jos uvek se cerece udovi moga naroda
Usima prislonjen na zemlju dopiru mi jos uvek
Daleki strasni uzdasi koji prozimaju meso gluvoga coveka
Ja ne znam za san a kada budem zatvorio oci
To ce biti samo za svagda
Ne zaboravite to
Istorija ovoga veka i uzasna rana vremena
Kuga i kolera skorbut ili glad
I krvava oranja u vojnim pohodima
I iskidane ruke na veslima galija
Covek i zena ismevani u njihovom govoru i u njihovim neznostima
Svaka velicina izvrgnuta ruglu i reci drsko sabijanje u usta
Svaka muzika vredjana
Svaki zrak svetlosti placen cenom ociju
Svako milovanje placeno secenjem ruku
Sve to najzad moze se uporediti sa izrazom moga lica
Sa drhtajem mojih ocnih kapaka
Grcenjem misica ispod koze mojih obraza
I pokretima moga tela

A i savijanjem mojih kolena na izazvane krike posle naglog potoka mojih suza
I sa groznicom koja me trese
I sa znojem moga cela
Postoji pod kozom moga lica i preplanule koze mog opsteg izgleda
Nesto drugo bez cega bih ja bio samo jedan kamen izmedju ostalog kamenja
Jedno zrno u psenici silosa
Jedan beocug mog licnog lanca
Nesto kao krv koja kruzi venama i oganj koji prozdire
Nesto kao na frontu ideja
Kao na usnama rec
Kao pesma u grudima
Kao bozanski nazreni dah zivota
Postoji ono sto je moj zivot
A postojis i ti tragedijo moja
Moje veliko unutrasnje pozorje
Ono nesto nezno iznad nas kada se zatvaraju nasa ulicna vrata
Jer tada zaokruzujuci se u zlatnom i snaznom krugu tisine
Uzdize se u nama najzad onaj veliki crveni drhtaj zavese

Došao sam tebi

Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje sećanje kao jednu kovrdžu moje kose
Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se već davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja plače u ponoći
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuće
I koja se strpljivo vraća neprimetno u toku čitavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primećuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te čeka na tvome uobičajenom mestu
Okno sa koga tvoje čelo gori gledajući u prazno
Petparački roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je pročitano
Prekinuta rečenica na koju vraćcati se nema značaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izađeš nesrećan sam kao i tvoje ogledalo

Evo trideset leta…

Evo trideset leta kako pratim senku za tvojim nogama
Verno sam crno pseto koje se vrti oko tvojih peta
Sakriva se u podne za tvoje uspravno telo
I izlazi da igra sa kosim suncem po poljima
Svetlosnom žicom iz lampe odeva te i raste ukoliko su niske
Kako ti voliš da čitaš večerom u odaji prema svome raspoloženju
Samo tada uzdižem se do plafona
I gubim se u ponavljanju tvoje ruke koja okreće strane
Evo trideset godina kako je moja misao senka tvoje misli
Uzalud sam govorio i ponavljao veruje se
Ne znam kakvoj čudnoj otmenosti sa moje strane
Sve što je crno nije senka govore mi
Uzima se i ostavlja od onog što sam govorio
I da mi dozvole da te volim oni su podmetnuli
Stvarnost tela jednu statuu
Simbol ukrašen kamenom Otadžbinu
A kada stavljaju nož za sečenje hartije
U nešno pazuho mojih knjiga
Ne shvataju ni najmanje zašto ja vičem
Oni ne vide da ja krvarim tvojom krvlju
I pitam se šta li za njih moje pevanje znači
Ako za svaku reč koja se lomi u mom glasu
Oni ne znaju da je to harmonija tvoga grla
Ako ne vide oko moga duha tvoje ruke
Bar jednom ću ovde da govorim iz svoje duše
Čovek je izgubljena igra karata
Crveno i crno kraljevih slugu i kraljica
Ali između letećih boja ima vazduha a i prsti su tu koji bacaju
Telo moje sačinjeno je od dve nepoznate koje nisam birao
I vidim sa užasom da se pojavljuju na mojim rukama bakarne pene godina
Koje će obeležiti ruke mog oca o kome neću pričati ništa
Og koga nemam ništa drugo do način kako da obaram glavu
Zato što nije čuo dobro na desno uvo i evo gde i ja takođe
Od svoje majke imam oblik ušiju
I način rastanja kose
Ali duša u svemu tome ali duša
Beše to jedna duša neugladena smucana još bezoblična
Duša slepa koja čuje samo zlo kad se govori o svetlosti
Duša iskrsla niko na zna odakle
Iz nekog pretka u nesreći vremena
Iz nekog ujaka besmislenog i ludog koji nije živeo
Ili samo iz one strašne sramote moje majke kada sam došao na svet
Jedva duša tek nagoveštaj duše rđavo uobličena čekinjava duša
Kakva se gubi bez žaljenja na bojnom polju ili sudarima na železnicama
Jedna sirota duša koja nije znala šta da čini sa samom sobom
Nošena strujom današnjeg vremena
Nikako ne od vrste Hamleta jedva kosa Ofelije
Bosa u moru bez pisma u njoj
Loptica na japanskom bilijaru koju dokoni gost preganja u nekoj kafanici
I ti padač u ‘nulu’ ili ’stotinu’
Što je u stvari jedno isto
Duša u garderobi gde pijani gost ne može više da nade svoju numeru
Duša za jedno veče karnevala a sutra će se baciti maska
Duša rasparena sa kojom se ne može izaći među svet
I teška da nosi otrov i mora neprestano da se zaustavlja
Nikada nisam razumeo zašto si povela brigu o mojoj duši
Lopatama se mogu zgrtati takve kao što je moja
Ali šta kaže onaj koji prvi put vidi rađanje drugog
Čudom hirurgije
Šta je rekla moja duša kada si je ti izvadila iz njene košuljice
Kad sam ja saznao u tvojim rukama da sam ljudsko biće
Kad sam prestao da se pretvaram i da se ismevam što sam postao takav na dodir tvoje ruke
Uzmite te knjige moje duše otvorite ih svuda gde bilo
Slomite ih da bi im bolje razumeli
Miris i tajnu
Pokidajte grubim prstima strane
Izgužvajte ih iscepajte ih
I iz svih ćete zadržati samo jedno
Jedan jedini šapat jedan jedini pripev
Jedan pogled koji ništa ne sputava
Jedno dugo hvala koje se promrljava
Tu sreću kao neku dolinu
Dete – Boga moje obožavanje
Beskrajno Ave u molitvama
Moju beskonačnu nesanicu
Moje cvetanje moje prosijavanje
O svesti moja o ludosti moja
Moj mesecu maju melodijo moja
Moj raju moj požaru
Moja vasiono Elza živote moj

Gledala si me

Gledala si me svojim očima čistog zaborava
Gledala si me preko ramena sjećanja
Preko bludeći refrena
Preko uvelih ruža
Preko ismijane sreće
Preko zaboravljenih dana
Gledala si me svojim očima plavog zaborava
Ti se ne sječaš više ničeg što je bilo
O mnogo voljena
Ni ljudi ni pejzaža
Sve je nestalo u tebi kao u rukavici dima
Ti stojiš postojano
I prvi put prelaziš preko neba
Svojim očima od lave i tromosti
Svijet je pred tobom kao što si ga zamišljala
pod svojim očnim kapcima
I kao da je počinjao sa tobom i pred tobom
Vječno mlad od tvog spokojnog pogleda
A ja sam ljubomoran na njega zbog njegove ljepote
Sa mojim sirotim požutjelim fotosima
od kojih ti okrećeš glavu
Da bi vidjela nova prostranstva
Obećao sam ti neču više govoriti o prošlosti
Sve odlazi danas za tvojim stopama
Jedino što mi ostaje od života to je
neki nabor tvoje haljine
A ništa još nije ni bilo
Tek sad te nalazim
O ljubavi moja ja vjerujem samo u tebe.

Izmisliću za tebe ružu

Sve reči sveta koje bih ti dao u isti mah
Sve šume Amerike i sve noćne žetve neba
I sve što sija i ono što oko ne može da vidi
Sav oganj zemlje sa jednom čašom suza
Plodno seme prepotopskih vrsta
I ruku malog deteta
Ali i kada bih ti mogao dati sav kaleidoskop bolova
Srce na krstu razuzdanih udova
Ogramnu prostirku mučenih ljudi
Živih odranih u toku pogubljenja
Izrovana groblja nepoznatih ljubavi
Sve što prelazi preko podzemnih voda i Kumove Slame
Veliku zvezdu uživanja u nekom najbednijem maloumniku
Kad bih slikao za tebe taj nejasni pejzaž
U kome bih slikao za tebe taj nejasni pejzaž
U kome se parovi fotografišu na vašarima
I za tebe plaču opevani vetrovi koji moje žice kidaju
Đavolja služba večnog Obožavanja
Prokletstvo moga tela s mojim duhom
Koje vređa budućnost i proklinje prošlost
Stvara od svih jecaja automatsku muziku
Koju ćeš zaboraviti u ormanu
Kada ne bude bilo više slavuja po drveću zbog silnog im bacanja pred tvoje noge
Kada ne bude bilo više dovoljno metafora u jednoj ludoj glavi
Da se od njih može načiniti pritiskivač za hartiju
Kada ti budeš bila toliko umorna da već umireš od mog čudovisnog obožavanja tebe
Da više neću imati ni glasa ni stomaka ni lice ni mesta na rukama i nogama za klince da ih zakuješ
Kada ljudski glasovi budu u mojim prstima polomili njihovu čašu
I moj jezik i moje mastilo budu usahli kao neka eksperimentalna stanica za međuplanetarne rakete
A mora za sobom budu ostavila samo zaslepljujuću belinu soli
I to tako dobro da samo Sunce bude žedno i svetlost zaigrala po dnu vodeničnog jaza
A i ugašeni škriljac i tamni nebeski svod i sva bića za svagda budu iscrpljeni od preobražavanja
Izmisliću za tebe ružu

Koja je obala daleka…

Koja je to obala daleka
Na kojoj se plavi čičak u magli pustinje
Čudno prostranstvo u kome u znak oproštaja
Njiha se trava na ošticama duna
Pod limunom je zemlja meka
Po kojoj ne ostavlja traga ni sunce ni luna
Stopalo gazi smireni prah zvezdanih stoleća
Liskun nesreća
Kosture davno potopljenih brodova
Talog velikih dubina slama kostiju
Snežni tepih snova
Prašinu pokojnih podmorskih civilizacija
Izglodanu plutu brodove minerala talog plima
Ridi odblesak astralnih raspojasanih konstelacija
Blato globigerina
Ukus soli na silu uvukao se u srž moje ploti
Večeras mi se ponovo priviđa svetlost i jutro na Hardeloti
Čoveku i moru kad dođe čas da poležu
Iz prostog razloga da umru
Ne znam dal im se tada uvek pojavljuje pena na usnama
Ili je to samo osmeh taj beli grč koji ivici umor od života
Ali pogledaj usred morskih okreta na smiraju talasa
To srce nasukano koje još kuca ili je samo školjka
Čiji se oblik pukim slučajem poklapa sa ogromnom prazninom u meni
Od one stvari iščupane iz mojih grudi
Jer maločas nisam našao cveća za tebe na cvetnom trgu
Na plaži se desilo to jednog davnog dana
A bila je sećaš li se i tvoja majka s nama
Moja ljubav stavlja jednu malenkost
Mali crni sedef u tvoje uvo
Sav skupljeni bol sveta koji se uspeo zabeležiti
Staru izgrebanu ploču sa koje igla iskače
Ponor šumova zbog koga se tvoje oči jednom ili dvaput raširiše
Zatim ti ostavljaš sve to između poštanskih karata
Na hotelski kamin
Zaboravljajući duboki bes okeanskih jadikovki
Zbog gramofona koji svira neprestano THE MAN I LOVE
Sećaš li se sećaš li se bilo je to jedno bezbojno leto
Kao pesak i mi na vetru Hardelota
To srce u meni to srce u tebi koje se povlači po našoj sobi
Sa slonom od porculana i jastučetom od plavog velura za igle
To srce u koje nisi verovao i pored pesme koju je nosilo u sebi
Istina je da je potrebno vreme jednom srcu da da dokaza
Jer nije dovoljno samo biti prisutnik borišta
A što mu nije dobro ne dokazuje tim ništa
Slušaj slušaj još nikad se nije ućutala
Jadikovka sumorne školjke Hardelota

Louis Aragon (Pariz, 3. listopada 1897. – Pariz, 24. prosinca 1982.), francuski povjesničar i pjesnik, jedan od važniji predstavnika nadrealizma i dadaizma. Aragon se rodio i umro u Parizu. Bio pristalica dadaizma od 1919. do 1924., postao osnivač pokreta nadrealizma 1924. zajedno sa Andréom Bretonom i Philippeom Soupaultom. Aragon se pridružio Komunističkoj Partiji Francuske zajedno s još nekoliko nadrealista. Njezin član ostati će do kraja života, pri tom pišući nekoliko političkih poema uključujući i jednu posvećenu Mauriceu Thorezu, ali bio je jako velik kritičar SSSR-a, naročito tijekom 1950-ih. Godine 1939. oženio je Elsu Triolet (rođena 1896.), snahu ruskog pjesnika Vladimira Majakovskog.  Tijekom njemačke okupacijeFrancuskeza vrijeme Drugog svjetskog rata pisao je za tajni list Les Éditions de Minuit. Važnija Aragonova poema je “Crveni Poster” u kojoj je počastio strance koji su poginuli oslobađajući Francusku. To je učinio odgovarajući nacističkoj propagandnoj kampanji zvanoj Crveni Poster, koja je trebala uvjeriti francuski narod i javnost da je pokret otpora fašizmu u Francuskoj bio sastavljen od stranaca, uglavnom Židova, koji su služili interesima Britanije i Sovjetskog Saveza. Nakon smrti svoje žene 16. lipnja 1970., Aragon je otkrio svoju biseksualnost i pojavljivao se na gay paradama ponosa u ružičastim kolima.

Bezimena - Luis Aragon


Poveriću ti jednu tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge као kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućije i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kada se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
Ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške A ustvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstva
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti nedišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza kojiu bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se za tebe
Bojim se onoga što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se za tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.

Pesma

Ljubavi moja ne reci ništa više
Ostavi nek padnu obe ove reči u ćutanje
Kao kamen dugo glačan između dlanova mojih ruku
Kao kamen hitar i kamen težak
I dubok svojim padom kroz naš život
Dugim putovanjem i ništa ne susrećući do samo ponor
Taj beskrajni put bez šuma da trajanje
I nespečavanje nikakve daleke vode rada užas
Nikakve površine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka
Ništa do univerzum koji treba dostići i ja te uzeh za ruku
Nikakav eho sve pada i uzalud sam ćulio uvo
Ništa čak ni uzdah ni sinkopa zvuka
I ukoliko više pada i prolazi kroz tminu
Utoliko vrtoglavica raste i noć je sve brža
Ništa do samo zahuktali teret.

Pesma napuštenog ogledala

O gde si ti što se u meni krećeš
Ti što u meni lik tvoj tek pljusne
I pokret ti ruke ko hoćeš il’ nećeš
Da staviš ruž na svoje usne
O gde si ti radosti što me stalno prati
Tvoj prolaz ko da se u meni njiše
Kraljice moja sa kosom paprati
Sa očima tvojim boje kiše
Kao što zemlja proleće čeka
Vrebam kad ćeš prominut u času
Žudno te čekam ko voda neka
Zamah vesela po svom talasu
U mome ramu tamnom i dubokom
Nudim ti sve moje podglede skriven
Približi mi se progutaj me okom
Zakrili i moju senku i mene
Pregazi me kao vojske more
Zauzmi moja brda i dolove
I moje misli i snove noćne
Parkove cvetne i moje dvorove
Otkrij mi kako ti obrazi rude
Ko zločin neki il urota
Bolje no usne koje se nude
Il narod kad je usred komplot
Kao u zavesi u baruštinama
po tragu neke barske ptice
Bori se s onim što je u nama
Ono što si bila utri nemilice
Povrati se licem u moje lice

I nek tvoje oči moje oči love
Vrati mi čar neba i izmaglice
Povrati mi vid i snove

Oktobarska melodija

Jedna melodija poput skuta beskrajna
jedna melodija koja nikad ne završava
jedna melodija oktobra jedna romanca
draža nego što je mjesec maj
jedna melodija koja uvijek počinje iznova

Tvoje oči umorne su već od obzorja
lud je tko modrine vidi dosta modrima
i kome nebo više nije tamnica
jer ljubiti treba bez mjere i opreza
i za to nije dosta imati tek razloga

Divna jesen s baršunastim rukama
to je pjesma nikad još nepjevana
to je pjesma naše ljubavi
to je pjesma thea-cvjetova
čije srce ima boju jutara

Je dovoljan taj jecaj duboki
da ispriča sve naše osamljenosti
koji sliče krugovima na vodi
i vrijede li te riječi ovu muziku
duge žudnje zatvorene u srcu
…
jedna melodija oktobra jedna romanca
draža nego što je mjesec maj
jedna melodija poput skuta beskrajna

Izmisliću za tebe ružu

Sve reči sveta koje bih ti dao u isti mah
Sve šume Amerike i sve noćne žetve neba
I sve što sija i ono što oko ne može da vidi
Sav oganj zemlje sa jednom čašom suza
Plodno seme prepotopskih vrsta
I ruku malog deteta
Ali i kada bih ti mogao dati sav kaleidoskop bolova
Srce na krstu razuzdanih udova
Ogramnu prostirku mučenih ljudi
Živih odranih u toku pogubljenja
Izrovana groblja nepoznatih ljubavi
Sve što prelazi preko podzemnih voda i Kumove Slame
Veliku zvezdu uživanja u nekom najbednijem maloumniku
Kad bih slikao za tebe taj nejasni pejzaž
U kome bih slikao za tebe taj nejasni pejzaž
U kome se parovi fotografišu na vašarima
I za tebe plaču opevani vetrovi koji moje žice kidaju
Đavolja služba večnog Obožavanja
Prokletstvo moga tela s mojim duhom
Koje vređa budućnost i proklinje prošlost
Stvara od svih jecaja automatsku muziku
Koju ćeš zaboraviti u ormanu
Kada ne bude bilo više slavuja po drveću zbog silnog im bacanja pred tvoje noge
Kada ne bude bilo više dovoljno metafora u jednoj ludoj glavi
Da se od njih može načiniti pritiskivač za hartiju
Kada ti budeš bila toliko umorna da već umireš od mog čudovisnog obožavanja tebe
Da više neću imati ni glasa ni stomaka ni lice ni mesta na rukama i nogama za klince da ih zakuješ
Kada ljudski glasovi budu u mojim prstima polomili njihovu čašu
I moj jezik i moje mastilo budu usahli kao neka eksperimentalna stanica za međuplanetarne rakete
A mora za sobom budu ostavila samo zaslepljujuću belinu soli
I to tako dobro da samo Sunce bude žedno i svetlost zaigrala po dnu vodeničnog jaza
A i ugašeni škriljac i tamni nebeski svod i sva bića za svagda budu iscrpljeni od preobražavanja
Izmisliću za tebe ružu

Gledala si me

Gledala si me svojim očima čistog zaborava
Gledala si me preko ramena sjećanja
Preko bludeći refrena
Preko uvelih ruža
Preko ismijane sreće
Preko zaboravljenih dana
Gledala si me svojim očima plavog zaborava
Ti se ne sječaš više ničeg što je bilo
O mnogo voljena
Ni ljudi ni pejzaža
Sve je nestalo u tebi kao u rukavici dima
Ti stojiš postojano
I prvi put prelaziš preko neba
Svojim očima od lave i tromosti
Svijet je pred tobom kao što si ga zamišljala
pod svojim očnim kapcima
I kao da je počinjao sa tobom i pred tobom
Vječno mlad od tvog spokojnog pogleda
A ja sam ljubomoran na njega zbog njegove ljepote
Sa mojim sirotim požutjelim fotosima
od kojih ti okrećeš glavu
Da bi vidjela nova prostranstva
Obećao sam ti neču više govoriti o prošlosti
Sve odlazi danas za tvojim stopama
Jedino što mi ostaje od života to je
neki nabor tvoje haljine
A ništa još nije ni bilo
Tek sad te nalazim
O ljubavi moja ja vjerujem samo u tebe.

Došao sam tebi

Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje sećanje kao jednu kovrdžu moje kose
Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se već davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja plače u ponoći
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuće
I koja se strpljivo vraća neprimetno u toku čitavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primećuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te čeka na tvome uobičajenom mestu
Okno sa koga tvoje čelo gori gledajući u prazno
Petparački roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je pročitano
Prekinuta rečenica na koju vraćcati se nema značaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izađeš nesrećan sam kao i tvoje ogledalo

Izmisliću za tebe ružu

Sve reči sveta koje bih ti dao u isti mah
Sve šume Amerike i sve noćne žetve neba
I sve što sija i ono što oko ne može da vidi
Sav oganj zemlje sa jednom čašom suza
Plodno seme prepotopskih vrsta
I ruku malog deteta
Ali i kada bih ti mogao dati sav kaleidoskop bolova
Srce na krstu razuzdanih udova
Ogramnu prostirku mučenih ljudi
Živih odranih u toku pogubljenja
Izrovana groblja nepoznatih ljubavi
Sve što prelazi preko podzemnih voda i Kumove Slame
Veliku zvezdu uživanja u nekom najbednijem maloumniku
Kad bih slikao za tebe taj nejasni pejzaž
U kome bih slikao za tebe taj nejasni pejzaž
U kome se parovi fotografišu na vašarima
I za tebe plaču opevani vetrovi koji moje žice kidaju
Đavolja služba večnog Obožavanja
Prokletstvo moga tela s mojim duhom
Koje vređa budućnost i proklinje prošlost
Stvara od svih jecaja automatsku muziku
Koju ćeš zaboraviti u ormanu
Kada ne bude bilo više slavuja po drveću zbog silnog im bacanja pred tvoje noge
Kada ne bude bilo više dovoljno metafora u jednoj ludoj glavi
Da se od njih može načiniti pritiskivač za hartiju
Kada ti budeš bila toliko umorna da već umireš od mog čudovisnog obožavanja tebe
Da više neću imati ni glasa ni stomaka ni lice ni mesta na rukama i nogama za klince da ih zakuješ
Kada ljudski glasovi budu u mojim prstima polomili njihovu čašu
I moj jezik i moje mastilo budu usahli kao neka eksperimentalna stanica za međuplanetarne rakete
A mora za sobom budu ostavila samo zaslepljujuću belinu soli
I to tako dobro da samo Sunce bude žedno i svetlost zaigrala po dnu vodeničnog jaza
A i ugašeni škriljac i tamni nebeski svod i sva bića za svagda budu iscrpljeni od preobražavanja
Izmisliću za tebe ružu

Koja je obala daleka…

Koja je to obala daleka
Na kojoj se plavi čičak u magli pustinje
Čudno prostranstvo u kome u znak oproštaja
Njiha se trava na ošticama duna
Pod limunom je zemlja meka
Po kojoj ne ostavlja traga ni sunce ni luna
Stopalo gazi smireni prah zvezdanih stoleća
Liskun nesreća
Kosture davno potopljenih brodova
Talog velikih dubina slama kostiju
Snežni tepih snova
Prašinu pokojnih podmorskih civilizacija
Izglodanu plutu brodove minerala talog plima
Ridi odblesak astralnih raspojasanih konstelacija
Blato globigerina
Ukus soli na silu uvukao se u srž moje ploti
Večeras mi se ponovo priviđa svetlost i jutro na Hardeloti
Čoveku i moru kad dođe čas da poležu
Iz prostog razloga da umru
Ne znam dal im se tada uvek pojavljuje pena na usnama
Ili je to samo osmeh taj beli grč koji ivici umor od života
Ali pogledaj usred morskih okreta na smiraju talasa
To srce nasukano koje još kuca ili je samo školjka
Čiji se oblik pukim slučajem poklapa sa ogromnom prazninom u meni
Od one stvari iščupane iz mojih grudi
Jer maločas nisam našao cveća za tebe na cvetnom trgu
Na plaži se desilo to jednog davnog dana
A bila je sećaš li se i tvoja majka s nama
Moja ljubav stavlja jednu malenkost
Mali crni sedef u tvoje uvo
Sav skupljeni bol sveta koji se uspeo zabeležiti
Staru izgrebanu ploču sa koje igla iskače
Ponor šumova zbog koga se tvoje oči jednom ili dvaput raširiše
Zatim ti ostavljaš sve to između poštanskih karata
Na hotelski kamin
Zaboravljajući duboki bes okeanskih jadikovki
Zbog gramofona koji svira neprestano THE MAN I LOVE
Sećaš li se sećaš li se bilo je to jedno bezbojno leto
Kao pesak i mi na vetru Hardelota
To srce u meni to srce u tebi koje se povlači po našoj sobi
Sa slonom od porculana i jastučetom od plavog velura za igle
To srce u koje nisi verovao i pored pesme koju je nosilo u sebi
Istina je da je potrebno vreme jednom srcu da da dokaza
Jer nije dovoljno samo biti prisutnik borišta
A što mu nije dobro ne dokazuje tim ništa
Slušaj slušaj još nikad se nije ućutala
Jadikovka sumorne školjke Hardelota

Ne veruje mi se

Ne veruje mi se a uzalud sam
Pisao svojom kralju moje violine moje slikove
I kako se ne zna govoriti više u noci
Starinski jezik vesala
Iznad visećih voda
Govoriti crnim dijalektom čoveka i žene
Govoriti kao druga prvoj od dveju uhvaćenih ruku
Kao pomamnost sreće
Kao usta koja su izgubila sve reči različite poljupcu
Kao jacanje što se ne veruje
Kao odbijanje od obasipanja
O savršena reči iznad svih reči
Visino pesme sazvučje krika
Trenutak dolazi kad nota dostiže neslućenu visinu
Uvo ne čuje više muziku tako visoku
Ne veruje mi se ne veruje A ja sam uzalud
Razgovarao sa prolećem i orguljama
Razgovarao sa svim slogovima neba
Sa orkestrom neobičnim stvari običnih
I banalnošću gluvih aleksandrinaca
Uzalud govorio varvarskim instrumentima
Uzalud govorio pesnicom u pregrade
Uzalud govorio kao što se stavlja ugarak u državne šume
Uzalud govorio kao objava rata
Kao pakao koji izbija iz usta gutača plamena
Ne veruje mi se Sebi su načinili
Sliku mene možda po mom liku
Odevaju me svojim viškovima
Šetaju me sa sobom i idu dotle da čak citiraju moje stihove
Ali na takav način da im služe
Ili postaju za njih ljupke pesme
Ja bitišem pod njihovim uticajem
Očekujući da postanem ulica
Pripadam rečenicama
I školskim udžbenicima
A skandal mi je zabranjen
Uzalud sam vikao da te obožavam
a drugo ništa nisam to tvoj ljubavnik

Oktobarska melodija

Jedna melodija poput skuta beskrajna
jedna melodija koja nikad ne završava
jedna melodija oktobra jedna romanca
draža nego što je mjesec maj
jedna melodija koja uvijek počinje iznova

Tvoje oči umorne su već od obzorja
lud je tko modrine vidi dosta modrima
i kome nebo više nije tamnica
jer ljubiti treba bez mjere i opreza
i za to nije dosta imati tek razloga

Divna jesen s baršunastim rukama
to je pjesma nikad još nepjevana
to je pjesma naše ljubavi
to je pjesma thea-cvjetova
čije srce ima boju jutara

Je dovoljan taj jecaj duboki
da ispriča sve naše osamljenosti
koji sliče krugovima na vodi
i vrijede li te riječi ovu muziku
duge žudnje zatvorene u srcu
…
jedna melodija oktobra jedna romanca
draža nego što je mjesec maj
jedna melodija poput skuta beskrajna

Pesma napuštenog ogledala

O gde si ti što se u meni krećeš
Ti što u meni lik tvoj tek pljusne
I pokret ti ruke ko hoćeš il’ nećeš
Da staviš ruž na svoje usne
O gde si ti radosti što me stalno prati
Tvoj prolaz ko da se u meni njiše
Kraljice moja sa kosom paprati
Sa očima tvojim boje kiše
Kao što zemlja proleće čeka
Vrebam kad ćeš prominut u času
Žudno te čekam ko voda neka
Zamah vesela po svom talasu
U mome ramu tamnom i dubokom
Nudim ti sve moje podglede skriven
Približi mi se progutaj me okom
Zakrili i moju senku i mene
Pregazi me kao vojske more
Zauzmi moja brda i dolove
I moje misli i snove noćne
Parkove cvetne i moje dvorove
Otkrij mi kako ti obrazi rude
Ko zločin neki il urota
Bolje no usne koje se nude
Il narod kad je usred komplot
Kao u zavesi u baruštinama
po tragu neke barske ptice
Bori se s onim što je u nama
Ono što si bila utri nemilice
Povrati se licem u moje lice

I nek tvoje oči moje oči love
Vrati mi čar neba i izmaglice
Povrati mi vid i snove

Pesma

Ljubavi moja ne reci ništa više
Ostavi nek padnu obe ove reči u ćutanje
Kao kamen dugo glačan između dlanova mojih ruku
Kao kamen hitar i kamen težak
I dubok svojim padom kroz naš život
Dugim putovanjem i ništa ne susrećući do samo ponor
Taj beskrajni put bez šuma da trajanje
I nespečavanje nikakve daleke vode rada užas
Nikakve površine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka
Ništa do univerzum koji treba dostići i ja te uzeh za ruku
Nikakav eho sve pada i uzalud sam ćulio uvo
Ništa čak ni uzdah ni sinkopa zvuka
I ukoliko više pada i prolazi kroz tminu
Utoliko vrtoglavica raste i noć je sve brža
Ništa do samo zahuktali teret.

Parabola

po ugledu na Saadija

Koračao sam po zemlji i osećao pod nogama
meku finu savršenu neuopredivu sa glinom
Različitu od peska i suparnicu vodi
Sličnu jeziku poezije ukoliko na zna za kamen
Moji koraci nisu gazili po travi
A miris ih je ipak pratio
Ona je bila kao stih bez slika i broja slogova
I tajanstveno davala dah cveta na svakom svome zastoju
Dodirno sam rukom tu zemlju meku mojoj nozi
Ona se utapala u moje prste kao vino dugo čuvano u tami
Kao neka uspomena milovana sećanjem
Pesma koja ne prelazi usne a telo puni lakoćom
Proleće koje nikako ne zaboravlja sneg
Sreća deljena na sve časove dana
Najlepše biserje pozobano od izvorskih golubova
Moji prsti donosili su mi miris sa njihove kaše a ja to nisam znao izreći
Moje nozdrve nemaju iskustva da imenuju njenu suštinu
Da li je to ambra tucani mermer lantanova so ili japanski kašu
Tamjan u prahu mošus skamenjene paprati
Reci mi tvoje ime opojna zemljo o purpurni palisandru pepelu žene
Biberove mirise vetra ukusu noći na mojoj usni
Reci mi tvoje ime o teški crveni šećeru
I zemlja mi je odgovorila na svome zemljanom narječju
Svojim zemljanim usnama mojim usnama ljubavnika
Eh u čemu me ne prepoznaješ čoveče pa ja sam ista
Zemlja na kojoj si se detetom igrao ista ona zemlja teška
Koja te je i krila za vreme ratova i koja te čeka debela
U soje ruke za tvoj poslednji san
Ni retka ni dragocena zemlja
Samo samo u mojoj mladosti imao sam veze
Preko njenih korena tih produžetaka koji su se uvlačili u moje biće
Suncem je uvlačila u mene bojenje trulež njenih listića
Sa ružom i to je bila ruža koja me je duboko osvajala izopačena
Nezahvalna koja me je uzela u tvoje ruku i tvoje usne pa kako
Nezahvalni ljubavniče kako ne prepoznaješ ružu
Nju takođe koja te je načinila drugačijim jednu drugu zemlju
Tu zemlju koja sam ja
Gde je san ostavio svoju moćnu nogu u njen prag
Golog nožnog palca njen korak posedovanja ove zemlje
Koju su uzalud prale kiše
Pomešanu sa svima vrstama bilja i insekata
Sa semenjem drveća zaludenog za delekom ženkom
Ta zemlja koja zaudara na raspadnutog guštera
Koja prašnjavo čuva tajne telesnih ruševina
Ta zemlja od korala i istrulelog grožđa
Ta zemlja doziva senku po kojoj prolaze krda gazela
Ta zemlja groznice i prokletih gladovanja
Taj nasip od crepova zelenih i mordih
U kojima se nalaze ćupčići i gipsani otpaci
Ta zdrobljenost od očiju od kandži i perja
Taj prah od uzvika i skokova najzad
Ta žrtva od fazana i voća
Taj ukus istrulelih grobova
Ta sunčeva noć
Ta zemlja najzad koja sam ja
Zemlja divlja zemlja šuplja zemlja luda
Nosilac neprtebnog bilja mrtvog lišća
Uspavanog zrnevlja izgubljenog rastinja iskidanih krilaca
Opaka zemlja u kojoj zrno prska pre roka
Gde se smrzava na naličju kalem
Zamlja kisela kao trbuh reka
Zemlja loša provetrena još nestrpljiva zemlja
Pre vremena oplođena
Zemlja svakom prolazniku prostituisana svakoj buri
Zemlja kopilanstva i pometnje
Zemlja melezanstva između snega i proždirućeg leta
I odjenom nož u tebi zariva se i radi
Prevrće te i obeležava te i muči i evo
Okopavana iznuravana drljana
Zemlja nova o zemlja krčevina
Ponudena toj mirisnoj kulturi
Kao nozdrve mirišu
O zemljo najzad koja sam ja
Ponuđena tebi koja si ruža
Tvoje ime
Otpadnik sam sviju crkava
Jer tebe pretpostavljam svemu za što vredi živeti i mreti

Tebi prinosim tamjan svetih mesta i pesmu foruma
Pogledaj moja krvava kolena od molitvanja pred tobom
I moje iskapane oči za sve jedikovke koje nisu sa tvojih usana
Ne razumem milione mrtvih kad tebe čujem da ječiš
Na tvojim nogama osećam tlo od šljunka sa puteva
Na tvojim izgrebanim rukama vrzinu trnja
Svi nošeni tereti muče tvoja ramena
Sva nesreća sveta stala je u jednoj tvojoj suzi
Nikada nisam patio pre tebe
Životinja koja je ranom vapila
Pa kako možete da upoređujete sa životinjskim bolom
Tu vitrinu u hiljadu stakala
Na kojoj se svakoga dana dogada
Po jedno razapinjanje na krst
Ti si me naučila azbuci bola
Sad znam da čitam jecaje Svi su oni sačinjeni od tvog imena
Samo od tvog imena tvog slomljnog imena tvog imena od ruže obezlišene
Tvog imena vrta svih Strasnih nedelja
Tvog imena zbog koga bih išao u pakao da ga napišem pred licem sveta
Kao ona tajanstvena slova na tablici iznad Hrista
Tvog imena krika moga mesa i nezarasle rane moje duše
Tvog imena za koje bih spalio sve knjige
Tvog imena svekolike nauke na ivici ljudske pustinje
Tvog imena koje je za mene istorija vekova
Pesma nad pesmama
čaša vode robijaša u okovima
I sve su reči samo bodljikava žica pred vratima nekog prokletog grada
Kad tvoje ime peva na mojim ispucanim usanama
Samo tvoje ime i neka mi odseku jezik
Ali tvoje je ime
Sva muzika u trenutku smrti

Posveta

Ove godine to bi
Bi do dana Nove godine ove godine
Do prvog januara ove godine
O rečenice kao zarezana pisaljka iverje
Iverje moje večne misli
Početku i ponovni početku poeme
Večni početku tebe koja si vreme
Jer ja počinjem da brojim od početka vreme
Ove godine na prvi dan u godini već beše misli
Jalovih na crnici zemlji plodnoj
Ljubavi moja
O lepo moje zimsko sunce
Izdužene senke kao nered spavača
U svim pravcima na livadi od Božića
Na livadi uvek zelenoj
O lepoto umiruća o lepoto još lepša
Bas zato što iščezavaš
O lepoto moja lepa kao kraj godine
O ružo završetka godine
Režite režite stalno pisaljku moga umora
Jer nikad nije učinila toliko lepima tako zelenima
Misli tako mlade
I ti kao neko veliko polje blizu mene koje diše
Pod divnim zimskim suncem između opalog lišća
Ti na tebi sunce mlado zimsko sunce koje te miluje
Oh do samog kraja godine
Biću ljubomoran na sunce i na tvoje misli
O gde si otišlo usred opalog lišća
Lepo moje sunce divno zimsko sunce
Koje uzimaš boju onog čega se dodirneš
Tako mlado žuto crno i zeleno
Moje sunce senke drveta i prostora

Ti sanjaš široko otvorenih očiju

Ti sanjaš široko otvorenih očiju
Šta li se to događa a ja ne znam
Pred tobom u tvojoj uobrazilji
U tome carstvu samo tvome
U toj zemlji bez kapija
I za mene bez domašaja
Za one koji shvataju muziku
Za njih bi rekli grane su rastinja
Koje se savija pod divnim teretom
Ptica koje su na njima svile gnezda
A ti
Ili oni čiji je pogled sazdan od mnogih pločica
Oni koji se igraju dužnostima koje ne postoje
I čiji parabolični duh k’o ogledala pali sve
A hipoteza je njihovo zavijanje cigara
A ti
Ti stavljaš svoju ruku na lice
A ja ni hrabrosti nemam da te pitam
Šta se to događa u tome plavom prostoru
U koji se duhom utapaš
Možda si u nekoj zemlji divljih konja
I sama k’o oblast izmedj dobra i zla
Ona staza kaluđera kroz planinu
Luka gusara na Srećnom ostrvu
Ili sastavljene ruke ljubavnika
Možda
A ja sam samo bednik izvan svega toga
Tek jedva da me pirne nalet orkestra
I nikad da uđem u salu Velike Opere
Obećao sam da govoriti neću
O prošlosti
I govoriti neću
O onim sobama u kojima sam vrebao
Tvoja ćutanja
Ni ona u kojoj je Tereza
Skinula dijamant sa svoje ruke
Ni ona u kojoj je Mišel
Pevao a da ga ja nisam ni čuo
Rađala su se bića iz tebe
Bića koja ti ja nisam stvorio
I niko neće znati za bes
Mučenja i ljubomoru
Zaboravljanja moja kada si svirepa
Pokazivala mi samo svoju decu
I kao nehotice zapaženu
Da prolaze ispod prozora
I maločas još uvela si čoveka
Sa očima ko zeleni smaragdi
I možda će tek on saznati od nje
Sve ono zbog čega umirem što ne znam u tebi
Čoveka nekog teškog i plavog
Njegovo telo
Između nas je samo kao ekran
Čovek neproziran ali umiljat
Rasejano neka mlečno plava tajna
Bio je to čudni i strašni dar
Dar da se daje život
Ali kad se išlo po starinskom običaju
Sparivanje trudnoća i porođaj
Pa one gospe što nose sveže rublje
I optrčavaju odaje stepeništa otvaraju ormane
A tu je i onaj krik deteta i sve ostalo
Ništa nije drugo do veliko slavlje i čestitanja
Od kojih otac prima blaženo svoj deo
Bled od gordosti i straha
Ali ovde reč je o drugoj vrsti rođenja
I onaj koji nije rađao to
Ne vidi svoj lik bez stida u ogledalu
S perverznošću da voli bića tvoje puti
Moje bolno ljubopitljivo za tvojim snovima
Onim porađanjem protiv mene
Iz kog potiče narod nastanjujući se u našem domu
I evo jednog od njih koji seda ispred naše postelje
I koji teži i diše
Ah da mogu da dam ko ti dah i bilo
I reč senkama suparničkim
Možda bi mogli i da ih čujemo
Kako se prepiru u susednim sobama
Moji sinovi zavidljivi i tvoji
Tvoje velike kćeri sa sjajem bisera i pokretom vetra
Možda bi njima pristajalo bolje
Ovaj rat između nas
Koji sam čitavog veka oklevao da vodim neštedimice
Jer čovek nije srećan dok ne potčinjava
I na kolena ne obara onog koga voli
Zato sam pokušavao sve mogućnosti
Svih preljuba duha
I bacao na sebe prokletstvo
Na mestima svim vrzinog kola
I zaklinjao sve kočijaše popova
Maršale carske
Kćeri razbojnika
Obesvešćivao zaboravljane uspomene
I krao njihove tajne grobova
Prah kostiju kusao kao rakiju
Prošlost svodio na bludnicu između svojih kolena
Ali uzalud
Jer samo jedan tvoj zrak svetlosti
Rasturao je sve moje aveti
I ti koračaš u trijumfu
Sa svim potomstvom svojim bezbrojnim
Tim jatom tvoje svetlosti
Prolećem ljudskim u tvojim stopama
Ljubičicama tvojih vena
Kojima sam razdiran jer liče na tebe
I još na nekog
Od koga sam verovao da te divljački čuvam
Zarobljenicu mojih ruku
U našim prebivalistima
Opustelim od svega drugog.

U paklu je puna kuća

Nestani zanavek lice bez tajne
Nebo je čistije od tvojih očiju
Evo velikog jezera DAN
Vrati se u srce mraka i blata
Dotičem najzad bistru vodu i divlji smeh postojanja
Odjekuje kao grom nad otvorenim krevetima