Ratni brodovi i najveće pomorske bitke

Носач авиона HMS Argus


Носач авиона HMS Argus у вожњи дуж обале северне Африке крајем 1942. године

HMS Argus је британски носач авиона, настао конверзијом прекоокеанског путничког брода. Одликовала ха је непрекинута летна палуба. Идеја за непрекинуту летну палубу предложена је од стране британског Адмиралитета 1912, али није била прихваћена. Међутим, како је Први светски рат одмицао, ограничења носача хидроавиона и конверзије ратних бродова у носаче авиона постала су све израђенија, тако да је крајем 1916. започело трагање за бродмом на коме би се извршила конверзија.

Још 1914. је положена кобилица за италијански путнички брод Conte Rosso, међутим, са избијањем рата су прекинути сви радови на његовој градњи. Радови су започети септембра 1916, али на сада преименованом броду HMS Argus. Према пројекту, HMS Argus је требао да има два острва, са по једним димњаком на обе стране летне палубе. Пројекат је убрзо допуњен, јер су конструктори схватили да ће два димњака стварати турбуленцију изнад палубе и тиме ометати полетање и слетање авиона. Димњак је испод палубе подељен на два дела и хоризонтално савиен ка крми брода. Издувни гасови су потом вођени кроз отвор на задњем делу трупа, где је избациван ван под притиском великих вентилатора. Мост се налазио такође на две позиције, на обе стране прамчаног дела летне палубе. У средини летне палубе се налазила кућица у којој се водио курсни нацрт у време када није било активности на полетању и прихвату авиона. У време обављања ових активности, кућица се увлачила у палубу. Поринут 2. децембра 1917, HMS Argus је ушао у оперативу 16. септембра 1918. Јануара 1920. је ушао у састав Атлантске флоте.

Током 1938, HMS Argus је коришћен за обуку пилота у слетању на носач авиона. То је улога коју ће обављати све до избијања Другог светског рата. У рату, његова прва улога била је да помогне у пратњи конвоја US-2 заједно са бојним крсташем HMS Hood и још шест разарача. Током 1940. и 1941, носач је ангажован на транспорту авиона на више локација, од Исланда, преко Медитерана, па чак до Мурманска, када је 24 Харикена из састава 151. винга отишло као подршка совјетских снага. Активно је учествовао и у транспорту авиона за Малту, као део “Force H”, али и касније, током операције Pedestal. Новембра 1942, носач HMS Argus је део Источних поморских наменских снага које су вршиле напад на Алжир, са 18. авиона типа Seafire (880. ескадрила). Током ове операције, једна бомба је погодила носач, када гине четири члана посаде. Приликом повратка у Британију, успева да избегне потапање, када је HMS Avenger, у линији иза њега, погођен торпедом.

У Британиј, од фебруара до маја 1943, HMS Argus се налази на ремонту. Након ремонта, бива класификован као ескортни носач и као задатак добија обуку пилота у полетању-слетању на носач авиона. Званично је повучен из оперативе 27. септембра 1944. Марта 1945. је предвиђен за задатке транспорта авиона, али краја рата ипак дочекује као брод за смештај људства. Овај последњи задатак обављао је кратко, од децембра 1945. до маја 1946, када је оглашен за продају у старо гвожђе. Продат је 5. децембра 1946, а наредног месеца ја започето и само резање.

Бојни брод USS Arizona


USS Arizona по изласку из бродоградилишта

Бојни брод USS Arizona (BB-39), бојни брод класе Pennsylvania, изграђен за потребе америчке ратне морнарице. То је други и последњи брод из тзв. класе „супер дреднота“. Иако је у наоружање уведен 1916, током Првог светског рата није употребљаван. Средином 1919. године је упућена у Измир, где је провела око месец дана, приказујући амерички интерес у сукобу Грчке и Турске.

Током 1929. године је подвргнута модернизацији, када добија нове јарболе, додатно противавионско наоружање, додтни оклоп, нове котлове и турбине, што јој даје потпуно другачији изглед по изласку из бродоградилишта. Друга модернизација је извршена 1940. године, када добија додатно противавионско наоружање.

Други светски рат је затиче у луци Перл Харбур, у саставу Пацифичке флоте. Јапански напад на Перл Харбур затиче бојни брод USS Arizona на везу на острву Форд. У око 0800 часова, бомбардер B5N са носача авиона Kaga погађа бомбом бочну страну њене куполе бр.4, чиме је изазвана мања штета, али је започет пожар. У 0806 часова, други бомбардер истог типа, овог пута са носача авиона Hiryu је погађа између купола број 1 и 2, услед чега долази до експлозије у оближњој муницијској комори. Већи део експлозије је усмерен на бокове брода, чиме је уништена унутрашња структура прамчаног дела брода. То је довело до тога да се прамчане куполе и командни мост сруше кроз палубу брода, као и јарбол и димњак.


USS Arizona у пламену

Пожар на већ полупотопљеном броду је горео два дана пре него је сасвим угашен. Након потапања брода, већи део надграђа је уклоњен са брода. Куполе бр. 3 и 4 су уграђене на острво Оаху, као батерије Аризона и Пенсилванија. Топови из куполе бр. 2 су у јессен 1944. уграђени на бојни брод USS Nevada.

USS Arizona je данас у статусу музеја-споменика погинулим морнарима.


USS Arizona као споменик

Admiral Graf Spee

Адмирал Граф Шпе (Admiral Graf Spee) је била тешка крстарица немачке ратне морнарице која се у њеној оперативној употреби налазила пре и у раној фази Другог светског рата. Овај и још два брода исте класе (Класа "Deutschland"), "Deutschland" (касније преименован у "Lutzow") и "Admiral Scheer" су од стране Британаца сврставани у класу џепних бојних бродова.


Поринуће брода, 30. јун 1934.

Адмирал Граф Шпе се сматра, поред бојног брода Бизмарк, најпознатијим бродом који је пловио под немачком заставом. Годину дана након губитка овог брода, Немци су преостале бродове ове класе означили као тешке крстарице.

Поринут је 1934. године и назван по адмиралу из првог светског рата, Максимилијану фон Шпеу, који је са још два сина, погинуо у првој бици код Фокландских острва 8. децембра 1914. године. То је други пут да се броду даје његово име (први брод који је понео то име је недовршени бојни крсташ из првог светског рата, SMS Graf Spee).


Након опремања брода

Адмирал Граф Шпе је непосредно пред избијање рата послат за Атлантик, у ноћ 21. августа 1939. године. Испловио је из Вилхелмсхафена у потпуној радио тишини, ка северу, да би код Исланда неопажено ушао у Атлантски океан. Три дана касније, на исти начин је испловио и "Дојчланд". Инструкције за овај задатак су биле разрађене још почетком августа и биле су веома прецизне. Предвиђале су да у случају избијања рата са Британијом и Француском, крену са нападима на њихове трговачке бродове и тиме намаме тешке француске и британске бродове на њих и тако спрече поморску блокаду немачких лука. "Дојчланд" је за подручје деловања добила северни део Атлантика, а "Граф Шпе" јужни. Оба брода су као подршку добили на располагање по један трговачки брод...

30. септембра „Адмирал Граф Шпе“ налази своју прву жртву, британски брод „Клемент“, депласмана око 5000 тона. У маневру напада, британски брод је започео да емитује позив у помоћ, на шта је добио сигнал са немачког брода: „Стоп. Не сигнализирај“. Посади трговца је наређено да напусти брод, што је она и учинила. Иако су кингстони били отворени, брод је полако тонуо, па су га Немци „убрзали“ са пар топовских хитаца. У духу „лепих манира“ капетан „Графа Шпеа“, капетан бојног брода Ханс Лангсдорф је јавио позицију чамца у коме се налазила посада са потопљеног брода.

Спасени чланови посаде су описали свој сусрет са гусасрским бродом, те је британском Адмиралитету постало јасно с ким има посла. Међутим, посада немачког брода је применила одређене мере „дезинформисања“ тако да је на прамцу имала исписано име трећег брода из класе, „Адмирала Шера“, па су Британци имали погрешан податак о присутности немачких бродова у Атлантику. То је био тек почетак „обмањивања“ и ратних лукавстава које је спроводио капетан „Адмирала Графа Шпеа“. Наиме, често је прилазио „жртви“ вијући француску заставу (у задњем моменту се истиче права застава), или је пловио са лажним другим димњаком, или додатним артиљеријским торњем...

Британци су формирали 8 група бродова за лов на Шпеа у Атлантику и једну у Индијском океану. Ових девет група је укупно бројало 3 бојна брода, 2 бојна крсташа, 4 носача авиона и 16 крстарица (укључујући и француске). Касније је формирано још група.

Група Г (крстарица HMS Exeter, лака крстарица HMS Ajax и HMNZS Achilles) је имала успеха 13. децембра 1939. године, лоцирала је Шпеа на ушћу р. Ла Плате у Атлантик, при чему је одмах отпочела битка. Током битке, Граф Шпе је тешко оштетио крстарицу Ексетер и приморао је да напусти бојиште. У каснијој размени ватре, одређена оштећења је добила и лака крстарица Ахил. Граф Шпе није прошао неоштећен... лаке крстарице су му нанеле неколико погодака по надграђу, што није проузроковало озбиљну штету. Проблем су причинила зрна са Ексетера која су око 0638 часова пробила две палубе и експлодирала у котларници – чиме су проузрокована оштећења на систему горива које није на време откривено. Онеспособљен је систем за сепарацију горива, тако да је спремног горива било само за око 16 часова вожње. Командир погона је известио команданта да квар није могуће поправити на мору. Тиме је онемогућен план за извлачење на отворено море.

Адмирал Граф Шпе упловљава у неутралну луку, Монтевидео, како би извршио неопходне поправке. Британски обавештајци су се одмах дали на посао: 14. децембра 1939. године известили су о оштећењима на даЉинарима, топовима, о рупама у оплати... све у свему између 30 и 60 погодака. Командант брода и командир погона су проблем са системом горива успешно држали у тајности. Детаљи око квара су јављени у SKL (Seekriegsleitung) у јануару 1940. године, али је истина била ван јавности пуних 60 година.

Понашање Немаца током боравка у луци, нарочито поступак команданта брода по увиђању озбиљности ситуације, поздрављено је од стране становништва. Многи су страховали да ће град претрпети одређену штету због боравка немачког брода, тако да су сматрали да је одлука Лангсдорфа о испловљењу мотивисана жељом да не науди локалном становниству.

Једна од првих одлука Лангсдорфа по упловљењу у Монтевидео била је ослобађање посада потопљених бродова из заробљеништва. Од свих чланова посада 9 трговачких бродова, нити један члан посаде није убијен. Сваки од ослобођених чланова посаде, о капетану Лангсдорфу је имао само речи хвале. Остао им је у сећању као човек који је течно говорио енглески језик, који им је позајмЉивао књиге на енглеском језику како би прекратили време у заточеништву. Многи официри са потопљених бродова су присуствовали сахрани погинулих чланова посаде. Капетан Дав, са брода „Africa Shell“, је чак постао и пријатељ капетана Лангсдорфа.

15. децембар је искоришћен за сахрану погинулих чланова посаде – њих 36. Сахрани су присуствовали и многи официри са бродова које је Шпе потопио.

Према одредбама Хашке конвенције из 1907. године, Граф Шпе је могао да остане у луци због поправки 24 часа, не излажући се опасности од интернирања. Британски амбасадор је знао за те одредбе, али је такође знао и за одредбу да Граф Шпе може испловити тек након што прође 24 часа од испловљења последњег трговачког брода из луке. Тако је упућивао бродове ван луке у једнаким временским интервалима од 24 часа. Очигледна је била намера да се посада интернира, након чега би Британци заузели брод. 14. децембра, британски амбасадор упућује захтев властима Монтевидеа да интернирају посаду. Влада Уругваја је продужила рок на 72 сата, након чега ће уследити интернација...

Британски обавештајци су по целом граду раширили гласине да пред Монтевидео стиже читава британска флота: носачи авиона, бојни бродови, тешке крстарице... У стварности, пристигла је само крстарица Камберленд (HMS Cumberland).

Са командом немачке морнарице одвијала се жива дискусија, где су разматране разне опције укључујући извлачење под борбом, интернирање у Монтевидеу или потапање брода. У 1815 часова 17. децембра 1939. године, Граф Шпе напушта луку Монтевидео и креће ка излазу на отворено море. Уместо покушаја да пробије блокаду, немачки брод бива потопљен у 1952 на позицији 34°58'18"S 056°18'4"W од стране сопствене посаде... командант брода извршава самоубиство у хотелској соби, претходно се умотавши у заставу царске немачке морнарице.

Након потапања у плитким водама, велики део бродског надграђа је остао изнад воде, али је током времена, труп пропадао у муљ, тако да данас само врх јарбола вири из воде.


Олупина Графа Шпеа, након потапања, 1940.

Прво „спасавање“ ствари са брода извели су обавештајни тимови британске Краљевске морнарице који су демонтирали, тада напредан, радар Seetakt, који није био уништен током потапања брода. Фебруара 1940. године, олупину су походили и амерички морнари са лаке крстарице USS Helena. 1997. године са брода је демонтиран топ секундарних батерија калибра 150 мм који је данас изложен испред Националног поморског музеја у Монтевидеу.

Обиман посао на вађењу олупине брода је започео у фебруару 2004. године. Овај подухват је финансиран делом средствима уругвајске владе, а делом из приватних извора. Као разлог за вађење је наведена поморачка сигурност бродова, пошто олупина представЉа навигацијску опасност по бродове. Прва велика секција брода, артиЉеријска контролна станица тешка 27 тона, је извађена 25. фебруара 2004. године. Очекивања су да ће операција вађења олупине потрајати неколико година. Као што се и очекивало, на локацији се појавио и Џејмс Камерон, који вредно прави видео запис о целом подухвату. Након што се извади, планирано је да се изврши рестаурација и постављање као музејског експоната.

Многи немачки ветерани не одобравају овај покушај рестаурације брода, сматрајући га ратним гробљем и подводним историјским спомеником који заслужује поштовање. Један од њих, Ханс Еупел, бивши торпедни механичар који је 2005. године (када је дао изјаву) био стар 87 године, изјавио је да је „операција лудост, прескупа је, и бесмислена. Такође је и опасна, јер једно од три пуњења која су постављена, није експлодирало.“

10. фебруара 2006. године, светлост дана је угледала фигура орла са Графа Шпеа. Како вађење фигуре не би било погрешно протумачено, „свастика“ је била прекривена током вађења на површину.


drugisvetskirat

Бојни брод USS Colorado (BB-45)


USS Colorado
Модернизовани бојни брод USS Colorado у вожњи испред Њујорка, 1932. године

Бојни брод USS Colorado био је првоизграђени брод из истоимене класе. Поринут је 1921, а две године касније уведен у састав америчке морнарице. Крајем 1923. испловљава из Њујорка уа Портсмаут, при чему је посетио и француске и италијанске луке, као и Гибралтар. У САД се враћа 15. септембра 1924. На Пацифику службује све до 1941, с тим да је 1925. ишла на крстарење до Аустралије и Новог Зеланда, као и на повремене „излете“ до Карипског мора. У периоду 1928.-1929. осам противавионских топова калибра 7 мм је замењено са осам топова калибра 130 мм.

Иако је по распореду био у Перл Харбуру, избегава јапански напад захваљујући томе што се у то време налазио у бродоградилишту Puget Sound. Период од краја маја, до августа, проводи у обуци, истовремено пазећи на непријатељске активности ка Сан Франциску. У Перл Харбур се враћа 14. августа 1942. године. Новембра наредне године учествује у артиљеријској припреми десанта на атол Тараву. Након кратког доковања, 21. јануара 1944. се враћа на Хаваје, да би већ наредног дана испловио због гађања јапанских положаја на Маршалским острвима, где остаје до 23. фебруара. Средином године пружа ватрену подршку у искрцавању америчких снага на острва Сајпан, Гуам и Тинијан.

У току гађања јапанских положаја на острву Тинијан, бива погођен са 22 пројектила јапанске обалске батерије. Оштећења изазвана овим поготцима приморали су га да отплови за САД на поправке. Након извршених поправки, USS Colorado учествује у искрцавању на острво Лејте, пружајући ватрену подршку. Крајем новембра, двојица камиказа га погађају, када гине 19, а 72 чланова посаде бива рањено. Задатак пружања ватрене подршке снагама при искрцавању обавља и на Филипинима, између 12. и 17. децембра, док од 1. јануара 1945. учествује у артиљеријској припреми искрцавања у заливу Лингајен. Дана 09. јануара бива погођен пријатељском ватром у командни мост, када 18 чланова посаде гине, а 51 бива рањено. Након поправке и попуне на острву Улити (Каролинска острва), USS Colorado учествује у артиљеријској припреми десанта на Окинаву. Након капитулације Јапана, плови за Токијо. Јапан напушта 20. септембра 1945, да би 15. октобра упловио у Сан Франциско. На релацији Перл Харбур – западна обала САД плови три пута ( у оквиру операције Magic Carpet – репатријације припадника ОС САД), при чему је превезао 6 357 Американаца са пацифичког ратишта.

Јануара 1947. излази из наоружања, а 23. јула 1959. је продат у старо гвожђе.