Stanislav Vinaver

Pre 64 godine na ovaj dan umro je srpski pisac Stanislav Vinaver, jedan od najznačajnijih i najraznovrsnijih stvaralaca u novijoj srpskoj literaturi.



Milutin Bojić (levo), Stanislav Vinaver (desno)

Njegovi roditelji Avram i Ruža bili su ugledni šabački Jevreji, lekar i pijanistkinja. Doktor Avram Vinaver doneo je iz Poljske u Srbiju prvi rendgenski aparat. Rat ga je dočekao u Valjevskoj bolnici, ispunjavajući svoju otadžbinsku dužnost. Zbog svedočenja o ratnim zločinima austrougarskih vojnika nad nevinim narodom, o kome je sačuvan i zapisnik od 17. novembra 1914, Austrijanci su ga zarobili i osudili na smrt, ali su ga Srbi oslobodili. Na Gevgeliji je postavljen na čelo rezervne bolnice. Umro je od malarije i sahranjen je sa srpskim vojnicima u zajedničkoj grobnici.

Stanislav, dostojan svog oca, 1914. godine učestvuje u formiranju čuvenog Skopskog đačkog bataljona ("1300 kaplara") i kreće u borbu, da bi sa majkom Ružom prešao albansku Golgotu i došao na Krf, gde objavljuje prvi deo speva "Nemanja". Zatim odlazi u Rusiju, gde skuplja južnoslovenske dobrovoljce za Solunski front i tu ga zatiče boljševička revolucija.

Studirao je matematiku i muziku u Parizu, na Sorboni, a između dva svetska rata je radio kao prevodilac i novinar. U Prvom svetskom ratu je učestvovao kao dobrovoljac u Srpskoj vojsci, okupaciju zemlje u Drugom svetskom ratu je proveo u nemačkom zarobljeništvu, kao rezervni oficir Kraljevine Jugoslavije.

Za vreme Drugog svetskog rata, hapsi ga Gestapo i odvodi u logor.

- U zarobljeništvu smo proveli oko četiri duge i teške godine, u gladi, šikanama i poniženju. Tolike patnje, fizičke i moralne, dale su svakome mogućnosti da se zamisli i nad njihovim značajem, a ne samo nad njihovim trajanjem. ….Videli smo vrhovni značaj slobode za svakog čoveka. Oduvek, sloboda je bila najveće blago. Ali samo zarobljenik zna to do kraja - napisao je kasnije on.

Od 1945. radio je u Beogradu kao profesionalni pisac i prevodilac. Nemiran, radoznao, dinamičan duh, muzički obdaren, bio je jedan od protagonista moderne srpske književnosti, istraživač i kreator slobodnijeg pesničkog izraza i književnog jezika.


OSTAVI

Ostavi, ostavi, makar svisnuo,
Sumnje bolećive teške pokornosti,
Preni se, preni — srce stisnuo,
Tragom potonulim gluhe sumornosti.

Dolaze, dolaze tamnim klepetom
Izvori pradrevni večne sanjarija.
Svet nam je, svet nam je stare igrarije
Zanesen vekovnim gluhim trepetom.

Čuješ li, vidiš li tajnih tokova
Gde se rasklapaju grdne bezdani —
Sanjaš li, slutiš li slatkih sokova
Strahovit lekovit zanos zvezdani.


U njegova dela ubrajaju se zbirke pesama "Mjeća", "Varoš zlih volšebnika", "Čuvari sveta", "Evropska noć", "Pantologija novije srpske pelengirike", "Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike", proza "Priče koje su izgubile ravnotežu", "Godine poniženja i borbe, život u nemačkim ''oflazima''", "Ratni drugovi", "Šabac i njegove tradicije", eseji "Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija", "Živi okviri", "Jezik naš nasušni", "Nadgramatika", "Zanosi i prkosi Laze Kostića", "Momčilo Nastasijević", "Gromobran svemira", "Nemačka u vrenju".


Telegraf.rs

Критика критике Станислава Винавера

Citat :

„Према мени су, најблаже речено, некоректни. Када ја говорим у Удружењу књижевника, нападне ме њих двадесет, ја их све поклопим, а мој говор не изађе у новинама, него само напишу да је Винавер говорио забавно. Ја волим полемике, али са мном се не дискутује, мене нападају и негирају. Имао сам великих разочарања, мало званичног успеха код професорског света. Када сам био најискренији, приговарали су ми да правим „винаверизме“. Мени се не даје ни прилике, ни простора да објавим своје чланке. Обично ме сматрају за лудог и пустог. А сигуран сам да ће касније моје идеје – све до једне – бити усвојене.“

Enfant terrible београдске књижевне сцене, Станислав Винавер писао је неуморно: критику, поезију, приче, манифесте, полемике, обимније студије, преводио је најзначајније европске и свјетске писце. Заинтересован читалац, па чак и онај књижевно образован, сусретне се с Винавером и не слутећи то. Његов превод  Рабелове мајсторије под називом Гаргантуа и Пантагруел сасвим сигурно је нешто изузетно у нашој преводилачкој дјелатности. Уистину, неки би тај превод назвали препјевом. Исто бисмо могли рећи за превод Стерновог Тристрама Шендија. Ниједан други преводилац тог доба не би био у стању да толико сопствене луцидности угради у туђе дјело – вежући га самим тим га неминовно и за сопствено име.

Citat :

„Нема никакве сумње: у суштини својој, у правоме свом бићу, Винавер је био склон извесном индиферентизму према стварном значењу и усмерености текстова. Не тражите од њега, зато, анализу пресудног значења једнога текста: он може да вам да, и то боље но ико други, опис звука, музичку интерпретацију текста, дакле само слутњу, наговештај значења…“