Milan Rakić

Kondir

Počuj, draga, reči iskrene i jasne
Jedne bolne duše, tvojoj duši prisne,
Pre no oluja stigne i grom strašni prasne,
I nemirno srce najedanput svisne,
Počuj ove pesme uzaludno strasne.

Pre odsudnog boja ja ti nisam dao
Koprenu, ni burmu, ni aždiju, kao
Starinski junaci, po čemu ćeš mene
Pomenuti kada stigne udes zao
I zapište deca i zaplaču žene.

Sad na razbojištu leži les do lesa.
Plemići i sebri. Leži strasna smesa.
Noć se hvata. Samo munja katkad blisne.
Nepregledna hrpa ranjenika kisne…

Hoće li me naći među njima tvoje
Bistre oči, draga? Hoće li iz kondira,
Ko preteća skromna večitoga mira,
Pasti kap na rane što zjape i gnoje?
Hoće li pasti kaplja što bolove spira?

Čekam. Nigde nikog. Svetlost dana gasne.
Noć prosipa tamu i časove kasne,
Ni zvezde na nebu da za trenut blisne.
- Čekam. Nigde nikog. Uz vapaje glasne
Nepregledna hrpa ranjenika kisne…

Lepota

Jest, nema na tebi ni jednog dela
da se mome oku mogao da skrije,
ni jednog prevoja blistavog ti tela
da se moj poljubac na nj spustio nije.
Znam te tako dobro: u rastanka caše
ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
znam kada ce suze oko da ti kvase,
znam kad ti se duša miloštom preliva,
A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga…
Pa ipak si svakog dana nova meni,
uvek nova, uvek tako cudna druga,
i nikad slicna jucerašnjoj ženi.
Ta moc tvoja cudna zaslepljava mene
raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
- Oh, budi jedanput ko i druge žene.
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom…

Ljubavna pesma

Sume bokori cvetnog jorgovana,
i noc zvezdana treperi, i zudi
za bujnu ljubav, svetu bogom dana.
Dok mesecina nasmejana bludi
sume bokori cvetnog jorgovana.

U taku noc je pozudnu i strasnu
Izolda nekad cekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu
I secaju se prohujalih dana.
U taku je noc pozudnu i strasnu,

Noseci sobom lestvice od svile,
starinski vitez, pun vere i nade,
hitao zamku svoje verne Vile,
i pevao joj strasne serenade.
Starinski vitez, pun vere i nade!

Sumi, o noci prohujalog doba!
U srcu nosim nekadanje ljude.
Povorke bele dizu se iz groba,
I sa mnom ljube, ceznu, strepe, zude!
Sumi, o noci prohujalog doba,

Strasno i zudno! Ona mene ceka
Ko nekad plava Izolda Tristana.

Strepi, i slusa topot iz daleka,
dok mesecina nasmejana sija
i cuv mirisni zanosno carlija
u bokorima cvetnog jorgovana!

Mutna impresija

Danas, draga moja, poljem pada slana,
I hore se zvona iz dalekog grada,
A ravnicom crnom širi se i vlada
Mutna atmosfera zadušničkih dana.
Danas, draga moja, poljem pada slana.

Osećaš li, draga, kraj opšteg razvića
Klicâ, žudnih da se što pre na svet jave,
U humkama svežim, ispod nove trave,
Tajno raspadanje prežaljenih bića?...

— Daj mi usta tvoja, daj mogućnost tajnu
Da, živ, zaboravim da sam živ, da svuda
Vidim samo sreću i dobrotu krajnu,
Da spokojan budem i tih kao Buda!
Daj mi usta tvoja, daj mogućnost tajnu!

Jer osećam stalno raspadanje bića,
I dok pokraj mene mre priroda mlada,
Nečujno, u samom početku razvića,
I crnom ravnicom tiho pada slana,
U mojoj se duši prostire i vlada
Mutna atmosfera zadušničkih dana ...

Doslo je vreme kad nam kosa sedi,
I nasa cula postepeno grube.
Stojimo tako skruseni I bledi
Dok nasu starost obljavljuju trube.

No jos u meni isceznuo nije
Sledbenik Mladog Vertera, sto sanja
Pri mesecini, I sto suze lije
Uz svaki spomen starog secanja!

O, znam to dobro, stari oganj da je
Nestao, da ga nece biti vise.
No nasu ljubav nema ko da zbrise:
Ona se menja ali uvek traje.

Sad nam je ljubav otmena I cedna,
Ko mesecinom prozeta. Mirise
Ko cvet sasusen, uspomena jedna,
U kjizi sto se vec ne cita vise.

O, daj mi draga, da na krilo tvoje
Polozim glavu umornu, da sada
Slusam, dok bljeste na zapadu boje
I vece kao crno krilo pada,

Kao u skoljci huku morskih vala
U nasoj dusi, gde ce odsad rasti
Niz crnih beda I starackih zala,
Prigusen sumor nekadanje strasti...

SENTIMENTALNA PESMA

Milan Rakić

Po mesecu ti šaljem uzdah jedan,
Po tom u čežnji bratu. Nek ti reče,
U tužni čas kad zimsko pada veče.
Da sam ko Azra, bled, veran i predan.

I šta bi on, taj mesec, kome poju
Od Indije do večitoga Rima
Čežnjivu svetlost i sanjivu boju
Svi pesnici na jezicima svima,

Kad ne bi tako u gluhoj samoći
Tešio srca što se čežnjom guše
I ljupkim sjajem kroz beskrajne noći
Vezivao sve rastavljene duše!

I sad, kad sine ta starinska Luna
I setne zrake prospe mojom sobom,
Ja čudno prenem i, ko da si tuna,
Sva duša moja zamiriše tobom...

Mesec limunove boje

Taj ogromni mesec limunove boje
što ko avet luta nad gorama našim,
sipajući mirno hladne zrake svoje,
zašto ga se klonim i što ga se plašim?

Kao san iskonski prohujale sreće
utisnute davno u ljudske pameti,
on se svako veče kroz prostore kreće,
večna opomena onog što se sveti!

Hladni mrtvi svete, daleko od mene!
prošli su me snovi, ne budi ih više.
odvraćam od tebe mirne moje zene
što pod mesečinom nekad suze liše.

Uvek imaš mlada srca i sve mlade
parove što život tek snivaju sada,
i bezbrojne kule od karata grade
i večito dižu što večito pada.

Ostavi se mene. Ja prošlosti hoću.
hoću da spokojstvo siđe na sve strane.
U prošlosti tražim čarobnu mirnoću
da, vedar, završim mog života dane...

Hladni mrtvi svete, daleko od mene!
ja ne tražim ništa i ne želim ništa,

OBNOVA

Hocu na jednom svecanom opelu
Da sahranim ono sto prosloscu zovu,
I da ti donesem tada dusu novu
Bez ijedne pege negdasnje - svu belu.

I hocu da onog casa kad na mene
Padnu kose tvoje i poljubac jedan,
Budem kao nekad bezazlen i cedan,
Da prvi put poznam car ljubljene zene;

I da sav u tvojoj beskonacnoj moci,
Ocaran, bez svega sto me davno gusi,
Osecam pod sjajem ove prve noci
Kako se u mojoj obnovljenoj dusi,

Uz veselu pesmu razdraganih gnezda,
Dok susti topola i mirise lipa,
I raosno nebo mesecinu sipa,
Tajanstveno radja novo jato zvezda ...

Orhideja

Kad sam te vido kraj mirisnih leja.
U parku, uz pesmu sakrivenih gnezda,
S viticama gustim, s velom, i ko zvezda,
Na belom sesiru crna orhideja.

Tajanstveni suton, pun ljubavi strasne,
Saptao je ceznju kroz mirisne grane,
Dok poslednja rumen na zampadu gasne,
I mir, mir svecani pada na sve strane.

Ja za tobom idjah, i u jdnom mahu,
Slusajuci tice i talase recne,
Ja osteih silno, u poboznu strahu,
Da je najzad doso cas ljubavi vecne,

Cas ljubavi prave, zeljene i cedne,
I sve sto u dusi momoj bese casno,
I dobro i nezno, ispod kore ledne
Prenu se i zivnu i zaklikta glasno,

Ali ti ne rekoh ni -silno te ljubim-,
Niti -duso-, niti -oci moje sjajne-,
Niti praznom recju i pokretom grubim
Zbrisah cedne drazi nekazane tajne.

Jer, ko snezna lava, u istome casu
Survase se na me bol, tuga i strava,
Tajna strava koja u trenutku zasu
Klice nove nade i zivota prava.

I u cudnom strahu ja se pitah tada,
Kakvo sudba sprema ispastanje vece,
I koliko treba nevolje i jada
Da okajem ovaj cas nenadne srece!

I ne videh nista. Ni daleke gore
Zabradjene tankim velom magle plave,
Ni titove mnoge sto spokojno gore
Kraj obala mirnih nepomicne Save.

Ti prodje.- Uz pesmu sakrivenih gnezda
I tajanstven sumor zbunova i leja,
Predznak duge bele, kao kobna zvezda
Dizala se zlbna, crna orhideja.

Zimska noc

Palo je inje. Ko sablasti bele,
U tankom velu kao da se jeze,
Snuzdeni stoje borovi i jele
I opustene zimzelena vreze.

Vodoskok smrznuti cuti, ko da sneva.
Zemlja je puna tajanstvaren strave
Ko vostanica koja dogoreva
U hladnoj sobi mrtvacu kraj glave,

Mesec se gasi...Svuda nebo sinje,
I s golih grana katkad padne inje...

Noci, ledena noci, ja te volim,
kao sto volim sve krzljave stvore
Sto samrt nose u grudima golim
I koje tajne boljke dugo more,

-Dok tako tobom sa bledih visina,
Ko predznak tajnih i kobnih otkrica,
Bezglasno struji hladna mesecina
I bolna blagost umirucih bica...

Želja


Kad i meni dođe čas da mreti treba,
Bože, daj da umrem u jesenje noći,
nasmejan i vedar, u mladačkoj moći,
pod raskošnim sjajem septembarskog neba.

Smrt je tako laka. Al' pratilja njena -
sva taština što se pred smrt snova budi,
i zanatske suze zabrađenih žena,
i bol izveštačen ravnodušnih ljudi,

i mantije crne, čiraci, i čoja,
sve to tako grubo i surovo dira
i gusobom vređa osećanja moja
pred skromnom lepotom večitoga mira.

O, umreti tako: bez piske, bez sveta,
bez dosadne, glupe komedije smrti,
nečujno, ko miris uvenulog cveta,
i život i dugo očajanje strti,

kao jednim mahom, u mladačkoj moći,
pod raskošnim sjajem septembarske noći!

Ti bi došla k meni bez suza u oku,
iako te boli razdiru i guše,
skrivajuci jade i tugu duboku
u kutima tajnim nezne tvoje duse.

Ti bi došla k meni i pogledom jednim,
poslednje bi zbogom rekla starom drugu,
i miloštom krasnom i poljupcem čednim
zbrisala bi tajnu neizbežnu tugu.

Dođi! Čas je kucn'o! Ko u srećne dane
poći ćemo sami iz dosadnog grada,
poći ćemo sami u pitome strane,
daleko od ljudi, daleko od jada.

O hajdmo u svetlost, u polja, u cveće,
u čednu tišinu uspavane noći,
u miloštu tajnu što iz zvezda sleće
i svečano struji po vedroj samoći!

Gledaj kako mesec nad poljima sija
i oblačke retke rastura i vedri,
i trava miriše i rastinje klija,
i šumore tužno kukuruzi jedri!

Nad nama će nebo treptati u sjaju,
Grliće nas blago vaseljena nema,
lepršnuće krilom u obližnjem gaju
slepi miš, poslednji što se na put sprema,

pa dok iz daljine grmi gradska jeka
i zabave puste što nize čoveka,
i bučno veselje tajanstveno huji,
zapevaće negde skriveni slavuji,

i priroda cela zašumeće strasno,
i polja, i gore, i bašte, i vrti,
sve što u njoj živi pozdraviće glasno
svečani dolazak ravnodušne smrti.

Zaćutaću tada. Nema reči više,
poljubiću samo tvoju ruku bledu,
i dišući mirno, sve tiše i tiše,
ostaviću život, nevolju, i bedu,
bezbrižan i vedar, nasmejan i čio

i sklopiću oči zanavek. I tada,
osetiću čudno, kao kad se sniva,
sa miloštom tajnom što iz zvezda pada
i svežinom skoro pooranih njiva,
sjaj očiju tvojih bolećiv i mio.

Jedna zelja

Ja bih, u nocima strasnog iskusenja,
Kad damari biju ko cekici pravi,
Kad se ona sto se nikada ne menja,
Vecna stara rana, opet zakrvavi;

Ja bih da mi vreme da sve moje dane,
Sto bi redom dosli s dalekih krajeva,
Da ih, sve odjednom, kao jato seva,
Pustim u slobodu na cetiri strane!

Da ih bacim svuda, i na vjeki veka!
Po predelu mracnom, sjajnom, toplom, lednom,
I s ocima punim planina i reka
Da prozivim zivot u trenutku jednom!

Jer moja je dusa silom duvna seda
Sto medj cetir zida vek provodi zao,
Nekorisna, suha, besplodna i bleda,
Nit je koga znala, nit nji kogod znao.

I u duge noci, sred tisine gluhe,
Nad poljima mrtvim punim svetog mira,
Kroz predele puste i kroz grane suhe,
Smo zvone zvona s tuznog manastira.

Ja bih da iscrpem dane moga veka
Naprecac, u kraju toplom, ili lednom,
I s ocima punim planina i reka
Da prozivim zivot u trenutku jednom!

Jefimija

Jefimija, cerka gospodara Drame
I zena despota Ugljese, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.

Pokraj nje se krve narodi I guse,
Propadaju carstva, svet vaskolik cvili.
Ona, vecno sama, na zlatu I svili
Veze strasne bole otmene joj duse.

Vekovi su prosli I zaborav pada,
A jos ovaj narod kao nekad grca,
I meni se cini da su nasa srca
U grudima tvojim kucala jos tada,

I u mucne case narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se secam tebe I tvojega doma,
Despotice srpska s kaludjerskim velom!

I osecam tada, da, ko nekad, sama,
Nad nesrecnom kobi sto steze sve jace,
Nad plamenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva I place...

Setna pesma

Došlo je vreme kad nam kosa sedi,
i naša čula postepeno grube.
Stojimo tako skrušeni i bledi
dok našu starost obljavljuju trube.

No još u meni isčeznuo nije
sledbenik mladog Vertera, što sanja
pri mesečini, i što suze lije
uz svaki spomen starog sećanja!

O, znam to dobro, stari oganj da je
nestao, da ga neće biti više.
No našu ljubav nema ko da zbriše:
Ona se menja ali uvek traje.

Sad nam je ljubav otmena i čedna,
ko mesečinom prožeta. Miriše
ko cvet sasušen, uspomena jedna,
u kjizi što se već ne čita više.

O, daj mi draga, da na krilo tvoje
položim glavu umornu, da sada
slusam, dok bljeste na zapadu boje
i veče kao crno krilo pada,


Kao u školjci huku morskih vala
u našoj duši, gde će odsad rasti
niz crnih beda i staračkih zala,
prigušen šumor nekadanje strasti…

ТУГА

У ведрој ноћи, покрај мене,
Чује се часом вапај тајни
К'о уздах целе васељене,
Патнички узвик, крик очајни.

Час неосетно, тихо струји
Ко један трепет тужних жица,
Час страховито кобно хуји
Ко јато црних злослутница.

Ко тужи тако? Живи људи?
Ил' моја љубав, јади стари?
Ил' туђе наде, туђе жуди?
О, шта то мари, шта то мари!

Ја плачем кад и други страда,
Кад туђа срећа ко цвет вене.
За мене нема туђих јада:
Што боли другог, боли мене.

Плачи ми, душо, кад у нама
Још има суза да се редом
Проспу над туђим несрећама
И неисцрпном нашом бедом!

О, каке сласти, да се рида
Безумно, силно! Да се грца,
И мученички живот кида
При сваком куцњу бедног срца,

У очајању, у самоћи,
Међ' јоргованом и јасмином,
У загрљају ведре ноћи,
Под доброћудном месечином!

Ponosna pesma


Bezbrojne su oči po tvom stasu pale
ko umorna jata na pomorsku lađu,
i, sve očarane, za trenutak stale
da na tebi odmor i lepotu nađu.

Bezbrojna su usta rekla da te ljube,
i umukla zatim, da nikada više
ne prozbore reči ni nežne ni grube,
jer tebi rečena reč - sve druge briše!

Bezbrojni jauci prate tvoje stope
kad ti, ko božanstvo strašno, siđeš k nama,
i bezbrojne strasti zaplamte ko slama,
i bezbrojna srca crnom krvlju lope...

I niko, i nikad, ne dotače vrele
usne tvoje, niti reč ti nežnu začu.
Samo, ko dve sestre u bezglasnom plaču,
dve se duše naše u milošti srele.

I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela,
ko despoti stari vladam tobom sada,
sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
i sva nežnost tvoja samo na me pada.

O, kada je tako stari Usud hteo,
da ja izabranik budem, ja jedini,
i da, uvek uz nju, vek provedem ceo
očaran, i bačen u čarobne čini,

podignuću glavu svoju ponosito,
i kao mujezin s tankog minareta,
dok poda mnom šušti nepregledno žito
i na mesečini plavi kukolj cveta,

uzviknuću gromko kroz predele neme,
da obuzme svakog nevernika strava:
"Jest, samo je ona lepotica prava,
a ja njezin prorok za večito vreme!"

Ja sam bio stvoren, Gospo, da se rodim,
Da živim, i umrem, sve u istoj kući,
Da celog života, nikud nemičući,
U istome kutu razgovore vodim.

A ja belim svetom rasuh život ceo;
I na obalama gde je večna plima,
I u svakom gradu, svakom mestu, ima
Po kap moje krvi i mog srca deo.

Ko raskinut đerdan,snizali se moji
Dani, razbacani, tuđi jedan drugom,
I u lutalačkom mom životu dugom
Nigde jedan spomen uz drugi ne stoji.

Sad sam silom ćudi, Gospo, ne znam čije,
Na severu mrtvom, gde se mrzne more,
Gde ni jedna tica propevala nije,
Gde prastare šume nikad ne šumore,
I gde snežne jele sto proleća broje
Kao bele duvne nepomično stoje…

Sve su jutros jele obvijene snegom,
I drvene kuće, ko od snega cele,
Pod crkvenim tornjem spokojno se bele,
Ko šatori beli pod pobednim stegom.

No misao moja nije tako bela,
U meni se budi opet čežnja stara,
I šapćući tajno, ko večernja vrela,
Pred očima mojim stare slike stvara.

I ja vidim druge predele, i boje
Druge, s puno sunca, s dve goleme vode,
Gde slepovi niski ukotvljeni stoje
I brodovi puni u daljinu brode.
Gde nad mirnom vodom, u večernje vrele,
Bde starinske kule s mrke citadele.

Nebo je sivo, mesec bled,
Tisina svuda, mir.
Ne sumi sad platana red,
I ne zubori vir.

O,cudna noc,o, cudan sat,
Tajanstven, crn, i gluh,
U koji kao viti vlat
Moj bolni drsce duh.

Osetim katkad tajni let
Kroz noc, dok cuti vir;
Strese se list i strese cvet,
Pa opet vlada mir.

To rosa, tiko kao sen,
Pada na list i cvet,
I blaga noc za jedan tren
Osvezi ceo svet.

I ja osecam u taj sat,
Tajanstven, crn, i gluh,
Dok kao nezni, viti vlat
Moj bolni drsce duh,

Da to u tami neki Bog,
Nad svetom koji mre,
Iz boleciva srca svog
Proliva suze te…