Artur Klark

Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; 16. decembar 1917, Majnhed, Somerset, Engleska — 19. mart 2008, Kolombo, Šri Lanka) je britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama.

Rođen je u Majnhedu u Somersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948.

Oženio se amerikankom Merilin Mejfild (Marilyn Mayfield) u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao "To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu".

Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom.

Godine 1951. napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za njegovo verovatno najpoznatije delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: "Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik" a na filmu "Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark".

Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.


Bibliografija

Prelude to Space (1951)
Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951)
Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952)
Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953)
Kraj detinjstva (Childhood's End) (1953)
Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka
Svetlost Zemaljska (Earthlight) (1955)
Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka
Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956)
Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka
Duboko poniranje (The Deep Range) (1957)
S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka
Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961)
Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka
Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963)
Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga
The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka
2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom
The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968)
Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka
Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka
Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973)
The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka
Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975)
Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979)
2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982)
Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka
Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji
Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986)
2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988)
Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988)
Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentri Lijem (engl. Gentry Lee)
Rama II (Rama II) (1989), sa Džentri Lijem
Beyond the Fall of Night (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford)
Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka
The Ghost from the Grand Banks (1990)
More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka
Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem
Rama Revealed (1993), sa Džentri Lijem
Božji čekić (The Hammer of God) (1993)
The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima
Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom MekKvejom (engl. Mike McQuay)
3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997)
Okidač (The Trigger) (1999)
Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter)
Oko vremena (Time's Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom
Oluja sa sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom
Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom



wikipedija

"Iza svakog čoveka koji sada živi stoji trideset duhova, odnosno za toliko puta ukupan broj umrlih nadmašuje broj živih. Od osvita vremena približno sto milijardi ljudskih bića hodilo je planetom Zemljom.
Posredi je zanimljiv broj, jer, jednom neobičnom podudarnošcu, postoji takode oko sto milijardi zvezda u našoj lokalnoj vaseljeni, Mlečnom Putu. Za svakog čoveka, dakle, koji je ikad živeo, u ovoj Vaseljeni sija po jedna zvezda.
Ali svaka od tih zvezda jeste sunce, često daleko blistavije i veličanstvenije od male, obližnje zvezde koju mi nazivamo Sunce. A mnoga – možda pretežna većina – medu tim stranim suncima imaju planete što kruže oko njih. Gotovo je, znači, izvesno da na nebu postoji dovoljno prostora da svaki pripadnik ljuske vrste, počev od prvog čovekolikog majmuna, dobije svoj vlastiti raj – ili pakao – veliki poput celog sveta.
Koliko je od tih mogućih rajeva i pakala sada nastanjeno i kakvim sojem stvorenja – to ni na koji način ne možemo pretpostaviti; najbliži medju njima milion puta je udaljeniji od Marsa ili Venere, odredišta koja će ostati nedostižna i narednom pokolenju ljudi. Ali prepreke razdaljine se ruše; jednog dana srešćemo sebi ravne ili svoje gospodare medju zvezdama.
Ljudi su se nevoljno suočavali sa ovom izglednom mogućnošću; neki se još nadaju da ona možda nikada neće postati stvarnost. No, sve veći broj se pita: ‘Zašto do takvih susreta već nije došlo, budući da se i mi već nalazimo na pragu otiskivanja u svemir?’
Uistinu, zašto nije? Evo jednog mogućeg odgovora na to veoma razložno pitanje. Ali molim vas da imate na umu: ovo je samo književno delo.
Stvarnost će, kao i uvek, biti znatno neobičnija."

"Uostalom, nije li neko jednom kazao: 'Politika je veština mogućeg'?"
"Sasvim tačno - a to i jeste razlog što se njome bave samo drugorazredni umovi. Genijima se više dopada izazov nemogućeg."

(Artur Klark)

Dovoljno razvijenu tehnologiju nije moguće razlikovati od magije.

(Artur Klark)

Jedini način da se odrede granice mogućeg je da se ode iza njih, u nemoguće.

(Artur Klark)

Političari bi trebalo da čitaju naučnu fantastiku, a ne vesterne i detektivske priče.

(Artur Klark)

Vera je uverenje da ono sto znas nije istina. (Odiseja 3001.)

(Artur Klark)

Susret sa Ramom
Dobitnjik nagrada Kembel, Hugo, Jupiter i Nebula.

Rama je ogromna vanzemaljska svemirska letilica koja ulazi u naš Sunčev sistem. Savršen cilindar dugačak nekih pedeset kilometara koji se brzo okreće i juri kroz svemir. Rama je tehnološko čudo, misteriozna i potpuno enigmatična vanzemaljska tvorevina. To je prvi posetilac ljudskoj vrsti sa zvezda i mora biti istražen…

„Jedan od najboljih romana koje je Klark napisao… ispunjen iznenađenjima i zagonetkama.“
Sunday Times

„Osetićete taj jezivi dodir vanzemaljskog i nesaznatljivog koji izdvaja SF kao tehnički najmaštovitiji žanr.“
The New York Times

Rajski vodoskoci

„Majstorski napisan, možda jedan od njegovih najboljih romana.“

Tribjun

„Jedan od retkih pisaca koji održavaju duh Žila Verna i ranijih dela H.Dž. Velsa. U svom najnovijem poduhvatu Klark polazi od neverovatnih zamisli pretvarajući ih u sasvim moguće.“

Fajnenšl Tajms





„Njegovi književni dometi postojano rastu. Ushićujuće delo. Uveren sam da će milioni ljudi čitati ovu knjigu i uživati u njoj.“

Bi Bi Si Kaleidoskop

„Izuzetno napisano, zanimljivo i u isto vreme neizdrživo napeto.“

Kingsli Ejmis, Nju Stejtsmen

„Klark je ujedinio polet sa značajnim književnim umećem i veštinom stvaranja mitova... rezultat je zaista poseban.“

Sandej Telegraf

Dobitnik Hugo i Nebula nagrada za najbolji roman godine u žanru naučne fantastike.

Matica zemlja

Kolonisti iz celog Sunčevog sistema okupljaju se na matičnoj planeti da bi proslavili 2276. godinu.





Dankanu Mekenziju, naučniku-vođi iz podzemne kolonije Titan, jednog od najudaljenijih Saturnovih meseca, poveren je osetljiv zadatak presudan za njegov mesec, njegovu porodicu i njega samog...





„Prepuno očaravajućih trikova: poliominoja, asimptotičkih drajvova, džoj-mašina, zlatnih sprudova, vrlo dugih radio-talasa, seksa u slobodnom padu. Svaki izum krajnje je uverljiv i kao da nam se uvlači u život dok jednom ne postane njegov neizbežan deo. Niko ne ume bolje od Klarka da upravlja tim pažljivo sklopljenim izumima koji su pravi kulturološki šok ali i osnovni sastojak naučne fantastike.“



Tajms Literari Saplement





„Savršeno izbrušen dragulj... pobednik.“









„Vrhunac Klarkovog stvaralaštva“



Njujork Tajms

Artur Klark
(16. decembar 1917. - )
Ka kosmičkoj sudbini čoveka


Artur Klark
Među fanovima decenijama je vladala nedoumica ko je (naj)bolji pisac naučne fantastike: Artut Klark ili Isak Asimov? (Pod naučnom fantastikom podrazumevala se tzv. tvrda struja, zasnovana na razvoju tehnologije u budućnosti.) Mnogi kritičari i teoretičari žanra smatrali su Klarka najznačajnijim piscem moderne naučne fantastike (barem one nastale u prvim decenijama posle Drugog svetskog rata). Kao i Asimov, i Klark je visoko tehnički obrazovan, bavio se naučnim radom i pisanjem naučno-popularnih i futurističkih dela; on je prvi opisao mogućnost sveobuhvatnih komunikacija pomoću mreže satelita u orbiti (međutim, ideju nije patentirao što bi mu donelo velike tantijeme kada je ona realizovana).

Klark je napisao manje knjiga od Asimova, i pri tome su sve zasnovane na realnim dometima nauke, otkrićima i hipotezama; Klark je u ovom pogledu “tvrđi” od kolege jer insistira na maksimalnoj ubedljivosti pronalazaka koje opisuje, tako da se knjige posvećene boravku u vasioni, pisane pre nego je on ostvaren (npr. “Ostrva na nebu” iz 1952), svode na opisivanje svakojake opreme i uređaja. Za razliku od Asimova, Klark je umereniji i po pitanju velikih avantura i raznoraznih naučnofantastičnih standarda kakvi su roboti ili svemirska carstva, putovanja brža od svetlosti i slično, jer se drži svojih postavki savremene fizike. Međutim, dešavalo mu se da ispiše i ne baš smislene priče, poput one u kojoj astronauti uništavaju život na novopronađenoj planeti jer svoje otpatke zakopavaju u tle i tako ga zaraze?! (slične, jadne rezultate dale su i nekolike saradnje Klarka i mlađih pisaca, posebno u nastavcima serije o Rami).

Klarkove romane i pripovetke pojedini kritičari dele u nekoliko tematskih podgrupa: naučnoekstrapolacijsku (“Pesak Marsa” 1951, “Kraj detinjstva” 1953, “Svetlost Zemaljska” 1954, “Pad Mesečeve prašine” 1961, “Matica Zemlja” 1974, “Rajski vodoskoci” 1979, serija romana o crnom monolitu započeta romanom “Odiseja u svemiru 2001” iz 1968. i nastavljena odisejama 2010, 2061. i 3001); zatim na podgrupu motiva prvog kontakta (brojne priče, potom novela “Susret sa Meduzom” 1972, serija romana o tajanstvenom vanzemaljskom entitetu započeta romanom “Sastanak sa Ramom” 1973); tu je i podgrupa koju karakterišu religijski motivi (priče “Devet milijardi božijih imena” 1953. i “Zvezda” 1955), i na kraju ciklus parabola (novela “Zid tame” 1949). Klarkove ideje prevashodno su optimističke, on smatra da je čoveku predodređena kosmička budućnost u koju će ga odvesti moderna tehnologija, usput brišući sve rasne i verske antagonizme, siromaštvo i bolest. Ovaj pozitivizam, ma koliko bio plemenit, nažalost, poriče puko čitanje dnevnih novina.

Njegova kretnja u vidnom polju mora da je podstakla nešto u nedokučivom umu koji je sada vladao brodom, jer Hal se najednom oglasi:
    "Baš je nezgodno ovo što se zbilo sa Frenkom, zar ne?"
    "Da", uzvrati Boumen posle duge pauze. "Tako je."
    "Pretpostavljam da te je to prilično slomilo?"




"A šta bi drugo očekivao?"
    Hal je pripremao odgovor vekovima, mereno kompjuterskim vremenom; prošlo je celih pet sekundi pre no što je nastavio:
    "Bio je izvrstan član posade."

~ Odiseja 2001 ~

Univerzum je mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“
Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke) (16. decembar 1917 – 19. mart 2008) britanski pisac i pronalazač.


Uz Isaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mjesto čovjeka u vasioni i posljedice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama.

Rođen je u Majnhedu u Somersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948.

Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild (Marilyn Mayfield) u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao “To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovjek to mora da proba barem jednom u životu”.

Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom.
1951. je napisao kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocijenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za njegovo vjerovatno najpoznatije djelo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom – 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: “Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik” a na filmu “Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark”.

Od 1956. godine je živio u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstatovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je bio vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 2000. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008. godine.

Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god riječ vam bila draža“. O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldan je, nešto prije svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao prijetnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.

Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obilježen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva. U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine. Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne vjerujem u Boga niti u zagrobni život” i izjasnio se kao ateista. Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam. Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija. U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko mjeseci nakon vjenčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac.

Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“. Takođe su citirane njegove riječi u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što prije.” U trodnevnim „dijalozima o čovjeku i njegovom svijetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spriječe zvjerstva i ratove.

U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovječanstvo“, u pretposljednjoj epizodi emisije „Misteriozni svijet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvijezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulsari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvijezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog svijeta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvijezde koji je najavio hrišćansku eru.”

Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku vjeru ne smije da ima veze sa mojom sahranom“. Na grobu mu stoji epitaf: “Ovdje leži čovjek koji nikada nije odrastao, ali nije ni prestajao odrastati”.

O paranormalnim fenomenima
Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj djetinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine. Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005., govorio je da ne vjeruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .”Uvijek parafraziram DŽ. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.”. Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.

Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svijet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije “The Goodies”, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark – ne postoji