Vladislav Petković Dis

Sa Šetnje
Na korzou juče tek je veče palo,
nemarno i mirno šetao sam tako;
Dan je s nešto vlage — ono sveta malo
moderno je išlo — muvalo se jako.

U prolazu đače poznato mi, smerno,
s osmehom na licu, u respektu mnogom,
praveći grimase, k'o psetance verno,
duboko se javi šeširom i nogom.

Ja okrenuh glavu. Jer i na šta kriti!
U tom času spazih s one druge strane
gde sa društvom svojim šetala si i ti:
reverans ti dadoh bez ikakve mane.

Na korzou, dakle, u respektu mnogom —
sa onim osmehom — ugodnim za žene,
ja se tebi javih cilindrom i nogom,
ali primih maler — ti ne spazi mene.

Prva Pesma
U ovome svetu, ispod neba ovog,
ja sam tebe sreo jednog toplog dana,
sa tamnom radosti zbog poznanstva novog.

Još je bilo sunca i zelenih grana,
al' miris proleća vetrovi razneše,
ko svetlo cveće plavih jorgovana.

Meni ništa tada poznato ne beše:
Ni samoća tvoja, tvoj život u stravi,
ni molitva s usni koje se ne smeše,

Ništa, k'o ni cveće jorgovana plavi',
od kojih si sama uzimala boje
za dan svojih nada i za život pravi.

Sve što sam poznao, to je lice tvoje,
i na njemu oči neviđenje davno,
stare neke oči k'o misao što je.

Al' počeh voleti tvoje oko tavno,
i pravilne crte k'o pojavu neku
veliku i nežnu za podneblje javno.

Al' počeh voleti tvoju usnu meku,
crvenu i lepu k'o plamen požara;

TREĆA PESMA

Vladislav Petkovic Dis - PESME

Nema više dana, ni noći, ni stvari,

Gde ne vidim tebe, tvoj usamljen lik

I pogled što mirno ni za čim ne mari.



Svako jutro, veče, tišina i krik

Donese mi tajnu koju nosiš sama;

I dok nebo, zemlja, sam tičiji klik



Pričaju o nadi što ti krije tama,

Javljaju se misli, gde si uvek ti;

Misli, i još borba s nebom i željama.



Otići će borba. I doći će sni

I ljubav i radost pod tvoja okrilja,

Moj zavičaj nege, gde mi odmor spi.



Još nam duše mogu da drhte od milja,

Lepote, što pruža daljina i san;

Da se zaboravi i život bez cilja,



I kuća pod nebom – ovaj stari stan,

I bol koji živi, nemo sreću skriva,

Kao suton sunce, kao zvezdu dan.



Još nemamo snage da se lepo sniva,

Pokreta za šapat i poljupca glas,

I strasti, u kojoj zagrljaj počiva.



Još nam srca kriju izmirenje, spas

I ljubav što prašta i jade odnosi

Ko proleće zimu, kao mir talas.



I dok ruke srećne stanuju u kosi,

I dok glava sanja uz lice i grud,

Mi nećemo čuti vetar što sve nosi.



Tako ćemo proći ovaj život hud.

I pogledom katkad, kao cvet u rosi,

Gledaćemo suton što osvaja svud.

Grobnica Lepote
Da li znate zemlju s grobnicom bez kraja
gde stanuje duga i život proleća?
Noći gde ne beše već tol'ko stoleća?
To je zemlja njene lepote i maja.

Zemlju gde dan, vazduh i cveće miriše,
čije vreme nema budućnost ni sate,
gde su venci, boje — da l' tu zemlju znate?
Da li znate i to da nje nema više?

Kao uzdah bola, kao sreća ljudi,
kratka je i njena istorija smrti:
Noć i jedan vetar... I njeni su vrti
umrli, da niko sad ih ne probudi.

A već u toj zemlji gde je bilo cveće,
živela je ona, i mladost, i duga:
A već u toj zemlji ovladala tuga,
i umesto maja svud se jesen kreće.

Jer jednoga dana, iz drugoga kraja,
noć i vetar bio, i duvao jako,
pa cveće i mladost umrli polako...
Posle jesen došla na saranu maja.

Na sarani maja bila je i ona;

SLUTNJA

Nebo mutno, izdubljeno, kobno;
dan ubijen pritisnuo boje,
svetlost, oko; i mrtvilo grobno,
mir i strava oko mene stoje.

Kroz prirodu, preko drva, ružno
jesen ide; gole grane ćute.
I crnilo obavilo tužno
koru, vidik, vreme i minute.

Bol klonuo; magla i bregovi
nose mis’o… i želje se kriju;
tamne slike, blede kao snovi,
šušte propast, ko bi znao čiju!

Spava mi se. Još da legne telo
u taj sumor, mrtav, što se vije.
U tu dušu, u ropac, opelo,
da potone sve što bilo nije,

da potone… i da magle sinje
obaviju: na časove bone
i na ljubav da popada inje
i zaborav… I da sve potone.

JESEN

Noć bez neba, noć jesenja; a kroz tamu
ide, mili sumaglica, vlaga hladna,
zemlja mokra i crni se k’o strast gladna.
Gde-gde samo suve senke golih grana
k’o kosturi od života, mrtvih dana.

Svuda zemlja; vidik pao. Vlažna tama
po zvucima, preko mira, leži, spava.
I tišina u dolini zaborava
mirno trune. Nigde ničeg što se budi.
Sumaglica. Noć bez neba. Pokrov studi.

Grobnica Lepote

Da li znate zemlju s grobnicom bez kraja
gde stanuje duga i život proleća?
Noći gde ne beše već tol'ko stoleća?
To je zemlja njene lepote i maja.

Zemlju gde dan, vazduh i cveće miriše,
čije vreme nema budućnost ni sate,
gde su venci, boje — da l' tu zemlju znate?
Da li znate i to da nje nema više?

Kao uzdah bola, kao sreća ljudi,
kratka je i njena istorija smrti:
Noć i jedan vetar... I njeni su vrti
umrli, da niko sad ih ne probudi.

A već u toj zemlji gde je bilo cveće,
živela je ona, i mladost, i duga:
A već u toj zemlji ovladala tuga,
i umesto maja svud se jesen kreće.

Jer jednoga dana, iz drugoga kraja,
noć i vetar bio, i duvao jako,
pa cveće i mladost umrli polako...
Posle jesen došla na saranu maja.

Na sarani maja bila je i ona;
Saranila dane cveća i mladosti
i sa njima vence, i svoje radosti,
i sve što je bila njena vasiona.

I u toj grobinici mladosti i cveća
disala je ona još lepotom svojom
u jesenjoj noći, u noći sa kojom
grlila je život svih mrtvih proleća.

Ali jedne zore, prve zore potom,
zaspale su blago njene oči dana,
njene oči cveća, sred živih obmana,
u jeseni tužnoj, sa njenom lepotom.

Zaspale su potom. Ona, bez života
i mladosti, spava na krilima tuge;
Mesto crvi — mrtvo cveće, mrtve duge
po njoj: ona spava, s njom njena lepota.

Nirvana

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prozalnosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće — k meni dohođaše.

To su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
To su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nemo ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, kô kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prozalnosti stvari.